Stvarno nije pohvalno, ali sve ređe idem u pozorište. Ne mogu da objasnim zašto, jednostavno je tako. Glupo je, međutim imam osećaj da više nema šta da me iznenadi. A onda dođe Bitef, prilika da se vidi nešto novo i drugačije, a ja onda i to propustim. Ne znam kako se to desi tako, ali ili nisam tu ili iz programa ne mogu da odaberem šta bi mi najviše godilo, s obzirom da imam dosta specifičan pozorišni ukus. Nisam izbirljiv, moram da kažem, pozorište volim i poštujem, možda najviše od bilo koje druge umetnosti, ali ono što je u trendu u poslednje vreme, tačnije poslednjih godina ili malo više, jednostavno nije moja šolja čaja. Nemam ništa protiv, sve pet, samo nije za mene. S toga, vrlo obazrivo odlazim u pozorište, iz straha da ću po ko zna koji put izdisati u parteru i iritirati druge svetlom sopstvenog mobilnog telefona, gledajući na sat.
Međutim, ove godine sam tu, nigde ne idem, a program Bitefa nikada uzbudljiviji, s obzirom da su prošlu godinu preskočili, kao i većina svetskih festivala. Na svu sreću, ima za svakoga po nešto, ono što boomeri vole da kažu, od 7 do 77 godina, pa samim tim i za mene. Tako sam odlučio da pogledam predstavu Farm Fatale, Philippea Quesnea, jednog od vodećih francuskih i svetskih reditelja srednje generacije. To je zapravo predstava koje nastala 2019. godine u koprodukciji rediteljeve kompanije iz Pariza iz poznatog minhenskog pozorišta Kammerspiele, koja vas sasvim sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Iako na prvi pogled stičete dojam da se radi o filozofskom eksperimentu, priča o strašilima iz polja koji su zabrinuti za sudbinu sveta vas već posle pet minuta uvlači u maštoviti svet suptilne režije koja podseća na dečije igre u parku. Izgledom na granici između čoveka i lutaka, seljaka i bića iz šume, pet maskiranih likova u Farm Fataleu pojavljuju se i smeštaju ispred besprekorno bele pozadine. Publika lagano shvata da se radi zapravo o napuštenoj farmi na kojoj sada živi grupa strašila-poeta, koji uz sopstveni bend imaju i nezavisnu radio-stanicu baveći se jako važnim pitanja po društvo. Oni tako pevaju, sviraju, osmišljavaju slogane i često donose zaključke koji se nakon kratkotrajnog razmišljanja pretvaraju u neku vrstu savremene filozofije. U specifičnom, za reditelja dosta prepoznatljivom vizuelnom okviru i ironijskom diskursu, Quesne kreira jednu nadrealnu viziju „ekološke revolucije“ koju pokreću nezaposlena strašila: svi su ostali bez posla usled različitih razloga, između ostalog, usled uništavanja gradskih bašta i udara korporacija na samostalne poljoprivrednike.
U jednom momentu, stvorena je takva atmosfera da pomišljate da više nikog nema, da su svi izumrli usled zagađenja i da je na celom svetu ostalo samo grupa pesnika – strašila koja i dalje živi i veruje da će aktivizam na kraju pobediti. Izvanredna gluma i posvećnost pozorišnoj igri celokupnog ansambla, njihova uverljivost i svedenost, čini da i sam kraj ne doživite toliko fatalno, s obzirom da ostaje upitanost da li je ova predstava autentični poziv na „ekološku revoluciju“, ili ironični komentar o njenoj iluzornosti i jalovosti.
Farm Fatale možda nije najbolja predstava koju sam ikada gledao ili remek delo na prvu loptu, ali sasvim sigurno je razlog da nama koji smo digli ruke od pozorišta, vrati veru u njegovo postojanje i svrhu, a to je svakako iluzija da realnost baš i nije odvratno mesto za život.