Nije Lana del Rey kriva što kad kaže „with dripping peaches, I’m camera-ready most of the time“ mi odmah pomislimo na neko vrelo leto, u kom makar i najobičnija scena postaje hiperseksualizovana. Jeste i do plaže je iz naslova pesme, ali i do celokupne pop kulture, a i tradicionalnijih tumačenja i predstava koje su odradile svoj deo posla da ovo voće pokupi sve moguće seksualne konotacije. Ukratko, do breskvi je.
U kulturi iz koje potiču, ili se barem smatra da originalno potiču (Kina) prunus persica, zapravo nema ama baš nikakve veze sa ovim (do toga smo stigli vek po vek) i na prvom mestu se vezuje za dugovečnost i kroz nekoliko kineskih legendi provlači se ideja o breskvi kao nosiocu dugog života i večne mladosti. Tu simboliku breskve dobijaju zbog činjenice, da su za razliku od drugog voća, zaista ukusne samo u jednom trenutku tik pre nego što prezru tako da postaju sinonim za idealno stanje, i lepotu per se, i kao takve nas u tradicionalnom tumačenju podsećaju da mladost i lepota uvek idu zajedno, ali i da je to vreme tela i duha na svom vrhuncu nažalost prolazno.
Veći deo života smo ili previše zeleni i neiskusni, ili sa previše iskustva i informacija o sebi, svetu i ljudima. U tom maniru, breskve se primetno provlače kroz većinu baroknih mrtvih priroda, koja je između ostalog bazirana na didaktičkom konceptu memento mori (seti se smrti) pa one pored, recimo cveća koje jednako brzo propada, predstavljaju najsvetliji podsetnik da treba živeti. Međutim, u moru slika sa breskvama Caravaggiova slika „Dečak sa korpom voća“ postaje ključna za uvođenje novog tumačanja i budi senzualne mogućnosti, i da breskva sa svom svojom simbolikom treba da bude personifikovana, izgledala bi baš kao Caravaggiov mladić koji gotovo puca od mladosti, senzualnosti i privlačnosti. Nije ni čudno što su se posle premijere „Call me by Your Name“ na sve strane pojavljivali memovi i kolaži Timotheeja u ovoj baroknoj ulozi.
Nekoliko vekova kasnije, za recimo Cézannea, ista voćka nosila je nešto drugačiju konotaciju. On je bio jednako opčinjen breskvama, i prema svedočenjima njegovih poznanika umeo je da satima gleda u njih ispitujući, kombinujući uglove pod kojim želi da ih slika, uklapajući vibracije boja. Iako na prvi pogled jasno kubističke, i neuporedive sa senzualnošću koje nose Caravaggiove breskve, Cézanne ih jeste tretirao kao svoje modele. Učinio je breskve svojim muzama, sa razlikom što kod njega lepota nije bila u dostizanju savršenstva, već u kompleksnosti, kontradikcijama i obećanju propadljivosti.
Međutim, u današnjem svetu breskva je daleko prerasla svoju ulogu, i bilo kakvu simboliku u činiji voća i postala je ikona pop kulture, gde joj po učestalosti u pojavljivanju u legendarnim umetničkim ostvarenjima eventualno parira banana. Postoji opšte poznata i priznata veza između hrane i eroticizma, koja se pronalazi od klasične umetnosti preko savremenog filma, do društvenih mreža i emodžija. Danas smo toliko naviknuti da povezujemo voće sa seksualnošću, povlačimo paralele i pravimo aluzije, da se verovatno barem jednom dnevno susretnemo sa nekom referencom. Setimo se samo ozbiljne internet pobune koja je nastala kada je najavljeno da bi u novom paketu emodžija breskva mogla biti rekreirana tako da više liči na samu sebe kakva i jeste u prirodi, a manje na zadnjicu čiji je postala simbol. Ipak, iOS nije uradio ništa da se finalno učini realnijom i još uvek kada su nam potrebne šifre, breskva igra ulogu koja joj je dodeljena. 