U aprilu 2021. godine na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta prvi put je izvedena predstava „Moj muž“, urađena po knjizi Rumena Bužarovske, čiju režiju potpisuje Jovana Tomić, a scenario Dimitrije Kokanov. Dve godine kasnije, predstava i dalje puni sale, a ukoliko je još niste pogledali, svoje mesto ćete morati da obezbedite mesecima unapred, jer se za nju traži karta viška. S obzirom da sam neko ko planira svoje vreme danas za sutra, nikako mi nije polazilo za rukom da ulovim kartu. Ovo mi je jako teško padalo, s obzirom da sam verni fan svakog slova Bužarovske i ako bi neko nekad organizovao kviz znanja sa detaljima iz njenih priča sigurna sam da bih osvojila prvo mesto, jer sam svaku pročitala barem tri puta. Ipak, karta je ugrabljena, a možete da zamislite moje ushićenje kada su svi ti likovi dobili oblik, glas, želudac i srce.
Na sceni samo – krevet. Minimalistična scenografija samo dokazuje kolika je moć i magija predstave u svemu ostalom. Izbor priča koje su stavljene na daske nije iznenađujuć, među njima su one najintenzivnije: one od kojih će vam se stegnuti srce, i one od kojih će vas zaboleti stomak od smeha: Preljubnik, Otac, Lile, Osmi mart i Supa. Međutim ono što je zajedničko za svaku jeste sam odnos između dve žene i nevidljiva senka ogromnog muškarca koji izbija iz svakog centimetra postave, iako fizički nije ni prisutan.
Međutim, najupečatljiviji utisak ovde upravo ostavljaju dve žene i njihova genijalnost performansa. Jovana Belović i Sanja Marković nose celu predstavu skačući iz lika u lik, iz odnosa u odnos, bez pauze. Tokom presvlačenja i spremanja za novu priču, u nano sekundama vidljiv je njihov privatni odnos, njihove energije koje su se poklopile i razumevanje koje postoji i van korica dramske adaptacije knjige. Prirodnost i kompatibilnost njihovih gluma, nešto je jedinstveno čemu ne svedočimo tako često.
Svakom pričom, promenom kostima, držanja tela, intonacije, podsećaju nas zašto smo večeras izabrali da budemo baš tu – u pozorištu i zašto je to iskustvo autentično i nezamenljivo. Njihova moć transformacije, instant saživljavanja sa različitim likovima, i posvećenost mikro emocijama je nešto što ovu predstavu čini savremenim draguljem i ostavlja bez daha. Podsetile su nas na brojne ožiljke, žene koje znamo ili koje smo u nekim trenucima bile.
Tokom predstave poželećete da gledate još, a u isto vreme priželjkivaćete i kraj zbog intenzivnosti ogoljenih dijaloga i emocija. Ne čekajte poslednji trenutak, rezervišite kartu na vreme i posvedočite jednom maestralnom uratku koji će se nadamo se, još dugo igrati.