U Casa degli Artisti stigla sam 2. februara 2026 – ne biciklom, već avionom, iz Skoplja u Milano. Ušla sam u studio koji nosi ime Hidetoshija Nagasave i pitala svoju mentorku Suzanu zašto se tako zove.
Ko je bio taj čovek?
Ispričala mi je da je reč o japanskom umetniku koji je zajedno sa Lucianom Fabrom i Jole De Sannom 1979. godine osnovao Casa degli Artisti u Milanu.
Počela sam da istražujem dalje i otkrila važan detalj: u maju 1966, odlučivši da proširi svoje horizonte, napustio je Japan biciklom, krenuvši ka zapadu, prema Evropi. Polazeći iz Tajlanda, putovao je kroz Maleziju, Indiju, Pakistan, Avganistan, Persiju, Irak, Jordan, Liban i Siriju, da bi stigao do Turske — u postepenom prelazu sa Istoka na Zapad koji ga je doveo u dodir sa različitim kulturama i civilizacijama.
U Istanbulu je na malom radiju čuo Mocartovu muziku i tada shvatio da se nalazi na pragu Zapada. Nastavio je put: preko Grčke stigao je u Brindizi, a zatim putovao kroz Italiju, obilazeći muzeje i gradove. U avgustu 1967. stigao je u Milano, gde mu je bicikl ukraden — i gde je ostao sve do svoje smrti 24. marta 2018.
Jednog dana sedela sam za tim stolom, gledala kroz prozor i počela da razmišljam o zvucima koje je morao da čuje tokom svog putovanja, na biciklu. Pitala sam se kakve je sve šumove, priče, glasove i melodije susretao, prolazeći kroz sve te zemlje.
Zatim sam počela da zamišljam te zvuke.
Da ih zamišljam, da pevam i da snimam pesme koje je možda mogao da čuje u svakoj od tih zemalja.
***
Zvučni prostor koji je stvorila Julija Castellucci, koja je kroz poetičnost svog glasa rekreirala mesto u kojem se sećanje širi i odjekuje u intimnoj i neočekivanoj vibraciji, gde fizičko i vibraciono telo postaje u potpunosti glas; zvuk postaje arhitektura koja može da obuhvati dah, najudaljenija sećanja i najdublje emocije u jednoj suspendovanoj, horskoj atmosferi.
Vokalni narativ vodi slušaoca na imaginarno putovanje od Japana do Italije, kroz različite kulture i zvuke koji se stapaju u fluidnu kompoziciju, obeleženu suptilnim, postojanim ritmom pedaliranja — kao omaž Hidetoshiju Nagasawi, po kome studio nosi ime, umetniku koji je biciklom putovao od Japana do Milana.
Slušalac postaje deo rada; u tišini, svaki dah i suptilna energija individualnih emocija stvaraju hor rezonanci — osetljivu i nematerijalnu formu koja obuhvata neuhvatljivu supstancu želje i snova.
Svojim poslednjim radom, Sonic Diary – Singing Bicicleta, za čije je nastajanje imala veliku podršku svoje prijateljice i mecene Nevene Drobnjak, Julija Castellucci potvrdila je svoje davnašnje uverenje da je sve povezano i nastaje s razlogom. U nastavku pročitajte kako je sve i tehnički izvedeno.
Verujem da je sve povezano i da svaki susret — direktan ili indirektan — nosi skrivenu svrhu, koju ponekad prepoznamo, a ponekad ne. Sama činjenica da radim u prostoru koji nosi njegovo ime podstakla me je da istražujem dublje. Na početku sam o Nagasawi razgovarala sa svojom mentorkom Suzanom Ravelli, a ubrzo sam stupila u kratak kontakt i sa njegovim sinom Jomom, postavljajući mu nekoliko pitanja. Rekao mi je da je njegov otac vodio dnevnik svog putovanja biciklom od Japana do Italije. Dalje sam otkrila da je u maju 1966. napustio Japan biciklom i krenuo ka zapadu. Putovao je kroz niz zemalja, upoznajući različite kulture i civilizacije, sve dok nije stigao do Evrope.
Nakon što je stigao na prag Zapada, nastavio je put kroz Grčku, stigao u Brindizi, a zatim putovao kroz Italiju. Kada je stigao u Milano, bicikl mu je ukraden i tu ostaje do kraja života.
U tom trenutku, slagalica u mojoj glavi počela je da se sklapa.
Najviše sam razmišljala o zvučnosti tog dugog putovanja — o zvucima koje je morao da čuje vozeći bicikl. O šumovima, pričama, glasovima i melodijama koje su ga pratile kroz sve zemlje kroz koje je prolazio.
Počela sam da zamišljam tu sonarnost.
Počela sam sama da snimam i prikupljam akuzmatične zvuke i pevam a capella pesme koje je mogao da čuje na tom putu. Tako sam stvorila imaginarni zvučni dnevnik tog putovanja — slušan kroz ono što nazivam „trećim uhom“.
Zatim sam koristila bone speaker exciter zasnovan na DML tehnologiji, a kao osu rada uzela bicikl bez točkova.
To mi deluje istovremeno poetično i radikalno: komad metala u obliku bicikla, položen na podu, nepokretan, bez točkova, sa uključenim prednjim i zadnjim svetlima… Iz tog metala izlazi šum, ljudski glas, pesma — kao trag imaginarne zvučne putanje.
Za mene je bicikl alegorija života: stalno kretanje i migracija, kao što to činimo svi mi, kao što to čine pesme, kao što to čini vetar, kao što to čini sam život — uvek putujući ka nepoznatom odredištu.
Fotografije: Privatna arhiva