Cinema is back! Jordan Cvetanović nam piše kako je bilo na Locarno film festivalu ove godine
Nakon jednogodišnje pauze, vreme festivala se ponovo vratilo u naše živote. Skoro da je bilo nezamislivo da ćemo ponovo imati priliku da sedimo u velikim salama, na otvorenom ili zatvorenom, u društvu nepoznatih ljudi, pod snopom svetlosti koja obasjava naša lica sa filmskog platna. Veru u svet filma, najpre nam je vratio prestižni Kanski festival, koji se uprkos velikim preprakama dogodio u onoj meri u kojoj je to bilo moguće, da bi odmah zatim usledio po svemu drugačiji, manje poznat, ali ništa manje bitan filmski festival u Lokarnu, malenom, ušuškanom, mondenskom mestu na samoj granici između Italije i Švajcarske. Neverovatna klima i pozicija grada u kome uspevaju najređe vrste tropskih biljaka, a zimi se vide ledeni vrhovi Alpa, već vekovima privlači najveće umove i umetnike da baš ovde stvaraju ili pak okončaju svoj život i karijeru.
Meni je ovo prvi put da boravim i na ovakvom mestu i na ovakvom festivalu. Bio sam na mnogim festivalima sličnog karaktera, ali da budem iskren uvek me je privlačilo da dođem baš ovde, jer od početka sam fasciniran filmskom mostrom koja pored svih živih životinja koje se dodeljuju kao nagrade najboljim stvaraocima, odabere leoparda. Ceo grad prekriven je tim tigrastim šarama, da imate utisak da ste neprekidno ušuškani u ogromnu kućnu haljinu neke stare dame, koja je prošla sito i rešeto ili se baškarite u salonkama bogate žene koja zna da se visoke potpetice nose od kola do stola. Uprkos manjku glamura, koji je ipak narušen nošenjem maski i teranjem publike na testiranje pre svake projekcije filma, na svakom koraku se oseća ushićenost što bioskop ponovo radi, što nedvosmisleno potvrđuje i parola ovogodišnjeg festivala “Cinema is back!” I stvarno, osećaj je neverovatan kada u toku celog dana trčite sa projekcije na projekciju, u želji da vidite što više toga, pijete campari spritz s nogu, pokisnete do gole kože na La Piazza Grande, a uveče sretnete neku od filmskim vedeta, sasvim neobavezno i bez posebnih mera bezbednosti, kakav je slučaj sa većim festivalima. Ovde je sve opušteno i moguće, pa i to da u lokalnom supermarketu, na kasi sretnete Laetitiau Castau ili nekog bitnog producenta koji vrti milione.
Ovaj na sve načine drugačiji film i za samog Gaspara Noea čini se kao dobra ilustracija onoga što živimo danas, gde ljudi sve više i više bivaju udaljeni jedni od drugih i uplašeni za sopstveni opstanak u svetu u kome više ništa nije izvesno. U tom smislu, Locarno filmski festival, svojom selekcijom i načinom razmišljanja njegovih selektora, uspeva da ukaže na bitne momente sadašnjice, što je pored dobre zabave, malo glamura, polomljenih čaša i punih pepeljara i zadatak filmske industrije.