Iskreno se nadamo da da.
Ovih dana (a iskreni da budemo, i podosta unazad) ko o čemu, svi o “Parazitu” i redak je trenutak u istoriji da se gotovo niko nije zbog nečega pobunio, rekao da ipak nije toliko genijalan, da je malo više ovo ili malo manje ono. Deluje da šira javnost i uski profesionalni krugovi dugo nisu bili ovoliko složni oko ideje da je nešto stvarno kvalitetno, pametno i dobro. Istina, nismo još uvek sigurni šta mislimo o ideji da ovaj film postane HBO serija ali smo stoprocentno sigurni da je zaslužio svaku statuicu Oskara koju je odneo kući, i s pravom bio aposlutna zvezda večeri gde je iz kategorije u kategoriju dobijao samo duži, iskreniji i glasniji aplauz. Da se prisetimo (kao da je i moguće smetnuti sa uma), “Parazit” i južno-korejski režiser Bong Joon-ho su odneli nagrade za najbolji originalni scenario, najbolju režiju, najbolji strani film, ali i onu najznačajniju – za najbolji film, čime je zvanično ispisana nova stranica istorije Oskara. A sasvim je okej i nadati se da je započeto novo poglavlje. Još ako na to dodate Bongovu iskrenu, detinju radost, pošto je celo veče bukvalno bio ljudski zrak sunca, sa najlepšom mogućom energijom i najvećom zahvalnošću prema svima koji su bili tu, onda u paketu dobijamo legendarno veče za pamćenje.
Van toga, dosadnjikava dodela i sve prilično očekivano, ali trenutak u kome je “Parazit” proglašen za najbolji film, onaj kom smo se svi nadali i priželjkivali ga, ali i govorili da to teško da će se dogoditi jer je to ipak #OscarsSoWhite, je toliko važan da jeste istorijski u pravom smislu te reči. Ne samo što je Oskar #white u nominacijama, i najtradicionalniji u svom pristupu (mada ni BAFTA nisu daleko) nego što nekako prećutno ili ne svi već znamo “pravilo” da nagrada za najbolji film nikada ne ode ostvarenju koji nije na engleskom jeziku. Prošle godine je opasno blizu tome prišao Cuaronov film “Roma” uprkos mnogim polemikama da ne, ne može Netflixov film da bude najbolji, a u podkontekstu sitnim slovima napisano – “a ni onaj na španskom”. Međutim, dok se Oskar rve sa pitanjima različitosti, inkluzivnosti, i jednakosti, i verovatno taj problem neće rešiti još neko vreme (na šta nas je podsetilo i otvaranje Janelle Monae kao i Natalie Portman svojim stajlingom i izveženim imenima autorki, i poražavajuća statistika prisutnosti režiserki), pobeda “Parazita” je signal da se barem na nekim problemima radi, i da možemo da se radujemo nekoj drugačijoj budućnosti. Nakon dekada nominacija, od francuskog filma “Velika iluzija” 1938. godine do kineskih fenomena “Pritajni tigar skriveni zmaj” ili “Pijev život” Ang Leeja, konačno je došlo vreme da se jedna tektonska pobeda stvarno i dogodi.
A bili smo i te kako spremni za nju jer ipak dolazi nakon sve masovnijih #OscarsSoWhite protesta iz 2015. i 2016. godine koji su uspešno “pritisli” Holivud da preispita svoje standrade, sistem vrednosti i sistematsko marginalizovanje manjina. Bile one rasne ili rodne. Nakon toga, Akademija se zarekla da će do 2020. udvostručiti broj manjina a i promeniti sistem glasanja. Ako se uzme u obzir da je 2015. samo 8% od 8500 onih koji glasaju nije bio beli muškarac, u pogledu diverziteta broj članova se promenio na 16% a nakon još pozivanja na promene (jer složićemo se 16% nije ni blizu dovoljnog), Akademija je prošle godine pozvala 842 profesionalca filmske industrije da postanu članovi, a to je podrazumevalo uključivanje 59 zemalja. U sveukupnom broju, došli smo na oko 29%, što znači da sada već možda možemo da pričamo o nečemu što ima smisla, pod uslovom da se nastavi ovako i ne vraća unazad, a tome očigledno vidimo i konačan pozitivan ishod.
U tom smislu nije “Parazit” odneo pobedu samo kao najbolji, nego je i kruna, rezultat višegodišnje borbe, kasno indirektno priznanje za sve one koji su bili nepravedno uskraćeni za nagrade i pobeda nečeg mnogo značajnijeg od svakog pojedinačnog ostvarenja: jednakosti. One za koju se i dalje borimo iako bi trebalo da se podrazumeva. Korak da u očima profesionalaca, ali i “običnih” zaljubljenika u film, internacionalna kinematografija bude vidljivija, priznatija i više vrednovana. Jer zaista, kada se samo pređe mala jezička barijera, otvaraju se neverovatni svetovi, i ako još uvek verujemo da je Oskar relevantno merilo njihove vrednosti onda je neophodno da to bude prostor koji će uvažavati sve ono što je istinski najbolje. Izaći iz kutije “stranog” i pustiti da se kvalitet ozbiljnije razgrana svuda gde mu je mesto, ne samo do staklenih granica, posle kojih se u teoriji može, ali de facto i ne baš. Tako je pobeda “Parazita” pre svega postala simbolična pobeda diverziteta koja je Oskaru bila očajnički potrebna da se izvuče iz pozicije u kojoj se učaurio, i zvaničan divan dokaz, da budući dobitnici za Najbolji film mogu da budu odakle god i sa bilo kog meridijana.