Distopija. Ako bismo konsultovali rečnik, u najkonkretnijem značenju ova reč predstavlja sve što je protivteža utopiji. Fiktivno društvo ili sistem koji karakteriše ugnjetavajuća društvena kontrola, poput autoritarnih ili totalitarnih političkih režima, apokaliptični scenariji i tako redom. Ako bismo konsultovali popularnu kulturu, to su svi oni filmski, književni i serijski naslovi koji nas ozbiljno fasciniraju i stoje visoko na listama “omiljeni”. Iz nekog pomalo čudnovatog razloga fascinirani smo takvim scenarijima uprkos tome što nas uznemiravaju, i prikazuju tamnu stranu čovečanstva. Morbidna fascinacija koja veoma verovatno dolazi upravo iz činjenice da smo svesni da ta tamna strana; nije baš tako daleko od nas, i da nas ovakvi naslovi podsećaju na to koje su to slobode i svet za koji se vredi boriti, u koje scenarije ne želimo da stignemo, i kako da prepoznamo kada stvari krenu da klize na tu stranu.
Jedan od tih naslova je i “Sluškinjina priča”, serija koja je postala apsolutni hit od kad se pojavila na HBO GO i koja je krajem aprila ušla u svoju četvrtu sezonu prikazivanja. Serija prati Džun u njenoj borbi za oslobođanje iz Gileada i njegovog užasavajućeg sistema i pravila, a četvrta sezona donosi apsoludni krešendo revolucionarnog zanosa, i Džun kao predvodnicu otpora. Međutim, ono što je glavno pitanje koje ne prestaje da prolazi kroz glavu svima koji su gledali “Sluškinjinu priču” je verovatno koliko su ovakvi scenariji utemeljeni u realnosti, i da li su možda baš zbog toga toliko privlačni?
Tužno ali istinito, tas preteže u korist pozitivnog odgovora. Istoriji nisu nepoznati totalitarni režimi i sistemi, a sadašnjost uprkos svim borbama koje neprestano vodimo nije imuna na pokušaje uvođenja sličnih autoritarnosti i vežbanje moćnika, a nažalost nisu nam nepoznate ni situacije u kojima žene i dalje moraju da bore neka sasvim osnovna prava a odluke umesto njih donosi društvo puno predrasuda ili država sa svojim zakonima. Još uvek raspravljamo o tome šta je silovanje i treba da objašnjavamo da sve što nema glasan pristanak to jeste. Žene koje žive u državama u kojima imaju pravo na abortus gotovo da treba da se smatraju srećnim jer postoje i one države u kojima je abortus ilegalan i žene nemaju pravo da odlučuju o svom telu i njegovoj budućnosti. Na mnogim meridijanima prisilna udaja maloletnica nije nepoznanica već praksa utemeljena u tradiciji koja se teško menja. Još uvek o dužini naših suknji neko negde ima mišljenje da je “prekratka” i prateće “pametne” savete da “ako ne želiš da ti se nešto desi ne treba tako da se oblačiš”. Instagram je sjajna platforma i prepun je genijalnih žena koje se bore za svoja prava, koje stvaraju sjajan sadržaj, ali s vremena na vreme ipak uviđamo i da je taj isti Instagram priličan islednik i da ne važe ista pravila za muškarce i žene.
