Već danima gledate tu čuvenu Netflixovu playlistu serija koje vam predlaže i isto toliko dugo odbijate da je pustite misleći da je u pitanju još jedna plitka, ravna i izforsirano smešna porodična drama? Žanr koji ste sahranili nakon odgledane poslednje sezone kultne Gilmore Girls misleći da ništa više ne može da ispadne tako naivno, ali i oplemenjujuće i pametno u isto vreme? E pa, ovoga puta niste u pravu i potcenili ste odnos Ginny i Georgie iza kog se krije mnogo više od svega spomenutog.
Kao i kod Gilmore Girls, u seriji Ginny & Georgia radi se o majci koju je svoju ćerku dobila kao tinejdžerka, a u seriji ih zatičemo u trenutku kada je ćerka postala tinejdžerka uz povremene flashbackove skrivenog Georginog života. Na početku serije Georgia ima 30, a Ginny 15 godina; žive u malom gradu u Masačusetsu (umesto u Konektikatu kao u Gilmore Girls), a komplikovana porodična dinamika, klasni problemi i ljubavni trouglovi dominiraju zapletom obe sezone. Prva sezona je bila zbrkana algoritamska mešavina — kao neki mix „Gilmore girls“, „13 Reasons Why“, i „Euphoria“-e, ali ova sledeće sezona je već uobličava i čini više nego gledljivom.
Uprkos kašastim intrigama kriminalne istorije Georgie, serija — koju je kreirala Sarah Lampert je daleko ubedljivija kada prati avanture mlađe članice prezimena Miller. Prva sezona plitko se dotakla Ginnyne borbe sa samopovređivanjem i njenog identiteta, dok druga sezona zalazi mnogo dublje i mnogo detaljnije nam približava njen lik, koji je u prethodnoj sezoni bio manje-više tu da opiše svoju majku.
U novoj sezoni serija se dotiče ozbiljnih tema poput rasnog identiteta, samoprihvatanja, telesne dismorfije, kvir ljubavi i to na neusiljen način, čineći da i gledateljkama bez mnogo svesti o svemu ovome i prethodne edukacije to bude jasno i blisko. Ma koliko nam se protagonistkinje ove serije smejale sa postera koji je najavljuju, ova serija je u biti mračna i suočava se sa problemima i stanjima koja su teška i izazovna. Serija nam kroz humor i tra-la-la narativ vrlo suptilno dočarava da prošlost nije ono što nas definiše i nešto što ostaje uklesano, već uporedo sa ožiljcima rastemo, menjamo se i pišemo nove i svoje priče.