AKO KNJIGE PROGOVORE: Ugasili smo tišinu, žene danas govore bez filtera
Vreme je da žene pišu kako govore. Bez korekture. Bez šminke. Bez objašnjenja.
Postoji jedan novi ženski glas u književnosti regiona. Dobro, ne baš jedan, tu je ceo hor. I ne pevaju baladu o patnji i čežnji. Njihove knjige urlaju, ponekad mrmljaju, često šapuću o seksu, telu, mržnji, ljubavi, frustraciji, depresiji, abortusu, anksioznosti, majčinstvu, samoći, žudnji i kafi koja se pije između dve emotivne katastrofe.
Ovo nije više onaj „ženski rukopis“ koji se očekivao. Ovo je literarna revolucija sa crvenim ružem i podočnjacima.
KNJIGE REGIONALNIH SPISATELJICA
Ko piše?
Na Balkanu danas imamo autorke koje pišu kao da su proživele 200 godina u samo 30. Ne pišu da bi nas uverile da su „velike spisateljice“, već da bi preživele sopstvenu priču. Ako se knjige ne završe krvlju ili suzom, gotovo je sumnjivo. I to ne govorim pežorativno. Govorim sa oduševljenjem.
Katarina Mitrović, Maša Seničić, Lana Bastašić, Olja Savičević Ivančević, Rumena Bužarovska, Lejla Kalamujić… svaka od njih donosi svet koji ti se zavuče pod kožu. Neke su nežne, druge brutalne, treće zajedljive. I sve su tačne. Ne pišu da bi ulepšale stvarnost, već da bi je prokopale kao rov.
Zašto je ovo novo?
Jer je autentično. Jer žene sa Balkana predugo nose neizgovoreno pravilo: piši o patnji, ali lepo. Budi duboka, ali ne previše. Nemoj biti besna, nemoj psovati, nemoj da si vulgarna. Ukratko ćuti, ali lepo.
E pa, više ne.
Sada imamo knjige u kojima junakinje ne „čekaju da ih neko spasi“, već raskidaju preko poruke i pišu poglavlje o tome. Likovi više nisu žrtve sistema, one su svesno u njemu. Cinične, zbunjene, često slomljene, ali njihovi ožiljci su stvarni. Ne metaforični.
Ko to čita?
Čitaju žene između 25 i 40, koje se traže između joge i terapije. Žene koje balansiraju između snage i ranjivosti, pokušavaju da budu dovoljno jake, a da ne ispadnu „teške“. Umorne od ideala i gladne istine.
Ove knjige daju dozvolu da žena bude nesavršena. Da greši, da plače, da se ne javi na poruku. Da nije heroina, već žena koja pokušava.
I zato čitanost autorki raste. Njihove reči ne traže savršenstvo. One traže iskrenost. A iskrenost je danas najskuplja roba na tržištu.
Feministički, ali ne po šablonu
Najlepše od svega, nijedna od ovih autorki ne piše da bi „bila feministkinja“. One to jesu, ali ne deklarativno, već životno. Njihove knjige nisu manifesti. One su priznanja. Govore o balansu između snage i slabosti, ne o borbi sa svetom, već o rvanju sa sobom.
I tu je njihova moć. Ne kažu ti kako da živiš, kažu ti: evo kako izgleda kad ne znaš. I to je lekovito.
Šta sad?
Sad je vreme da ih čitamo. Da ih prevodimo. Da ih podržimo. Da prestanemo da književnost merimo muškim parametrima. Da se naviknemo na rečenice koje bole, ne tamo gde smo očekivali, već tamo gde stvarno boli.
Vreme je da žene pišu kako govore. Bez korekture. Bez šminke. Bez objašnjenja. I da ih slušamo, ne zato što je red, već zato što nemamo luksuz da ignorišemo istinu.
PS: Ako još niste čitali zbirku Moj muž Rumene Bužarovske, ne čitajte je dok ste sami. Moglo bi vam se učiniti da nije fikcija.
Fotografije: Pexels