Dan zaljubljenih: Najlepša ljubavna priča je ona u kojoj žena ostaje svoja

Postoji nešto gotovo obavezno u februaru. Kao da se od ljubavi u ovom mesecu očekuje da bude velika, glasna i vidljiva. Da miriše na ruže, da se meri poklonima, da ima jasnu poruku i još jasniji kraj. Zaljubljeni ili ne, svi smo tog dana pomalo pozvani na istu predstavu – jer februar je mesec u kom se od ljubavi traži da bude dokaziva. Da se vidi, objavi, upakuje u crvenu boju i javno potvrdi. A ako ne liči na to, kao da nije prava. Kao da ljubav mora da bude glasna da bi bila istinita.

Književnost, međutim, već vekovima radi nešto sasvim suprotno. Ona nas uporno podseća da su najvažnije ljubavne priče često bile neuredne, neprijatne i skupe. Da su se završavale gubitkom – slobode, glasa, identiteta, ponekad i života. I da je pitanje koje danas sve češće postavljamo mnogo opasnije od onog koje smo učili kao mladi: nije više važno koliko voliš, već šta moraš da izgubiš da bi ta ljubav opstala.

LJUBAV KOJA OSTAVLJA TRAG

U tom pomaku krije se i naša promena. Ne zato što smo prestali da verujemo u ljubav, već zato što smo prestali da verujemo u mit da ona mora da boli da bi bila velika. U jednom trenutku života shvatimo da nas više ne privlače ljubavi koje gutaju sve pred sobom, već one posle kojih nešto ostaje. I tada se ne pitamo koliko je ljubav bila snažna, već ko smo mi bili dok smo je živeli. Sve velike ljubavne priče koje sam nekada čitala kao ideal, danas čitam kao upozorenje.

Zato se danas velikim romanima vraćamo drugačije. Sa manje idealizacije, a više pitanja. I gotovo uvek sa istim kriterijumom koji ranije nismo imale: da li u toj ljubavi žena ostaje svoja – ili je to još jedna priča u kojoj je morala da nestane da bi ljubav imala smisla?

Ljubav nije mesto u kom se žena dokazuje, već prostor u kom može da postoji.

Ljubav kroz vekove

Kada se tako postavi stvar, književni kanon počinje da izgleda drugačije. Ne pitamo se više da li je ljubav bila strastvena, zabranjena ili večna, već koju je cenu imala i ko ju je platio.

U mladosti verujemo u ljubavi koje gore – u Romeu i Juliji to je ideja da je dovoljno voleti bez zadrške. Kasnije nas sustignu one koje pucaju pod pritiskom društva, braka, dece i morala, pa nam Ana Karenjina postaje bolno bliska. U nekom trenutku razumemo i Getsbija: ljubav koja ne voli osobu, već sopstvenu iluziju o njoj. A onda dolazi Florentino Arisa i njegovo višedecenijsko čekanje – ne kao romantični ideal, već kao tiho pitanje: da li bismo mi danas umeli da čekamo, i za koga?

Svaka od tih ljubavi bila nam je „najlepša“ u tačno određenom trenutku života. Ne zato što su se promenile knjige, već zato što smo se promenili mi. Ana Karenjina plaća ljubav životom. Ema Bovari identitetom. Ketrin iz Orkanskih visova sopstvenim razumom. Čak i Dejzi iz Velikog Getsbija ostaje zarobljena u slici koju drugi imaju o njoj – lepa, tiha, gotovo bez glasa.

Žena koja plaća cenu

Ana Karenjina nije stradala zato što je previše volela, već zato što u svetu u kom je živela nije bilo mesta za ženu koja voli izvan dozvoljenog okvira. Njena tragedija nije ljubav, već kazna. Isto važi i za Emu Bovari, čija se želja za životom proglašava slabošću, dok se njena potreba za slobodom sistematski guši. U tim pričama, ljubav nije prostor slobode, već teren na kom se proverava koliko je žena spremna da se žrtvuje.

Čak i kada ne strada fizički, žena često nestaje simbolički. Dejzi je pre svega projekcija – ideja koju muškarci nose, a ne subjekt koji bira. Getsbijeva slavna ljubav ne pita ko je ona zaista, već koliko daleko može da ide fantazija o njoj.

Zato je važno što danas sve češće posežemo za junakinjama koje nisu platile ljubav sopstvenim identitetom. I zato danas, možda više nego ikada, drugačije čitamo Džejn Ejr.

Ljubav koja ne traži nestajanje

Džejn nije junakinja velike tragedije. Njena ljubav nema spektakularan pad, niti vatrene rečenice koje se citiraju na razglednicama. Ali ona čini nešto mnogo radikalnije: odbija ljubav u kojoj bi morala da nestane.

Odlazi onda kada bi ostanak značio izdaju sebe.

Džejn Ejr ne voli manje – ona odbija da voli po cenu samoponištenja. U književnom svetu u kom se ženska žrtva podrazumevala kao dokaz ljubavi, njen izbor je revolucionaran: bira sebe, ne protiv ljubavi, već upravo zbog nje.

Ljubav koja gradi, a ne ruši

Možda je zato, s godinama, menjamo i svoje književne simpatije. Ne tražimo više ljubav koja boli najviše, već onu u kojoj ne moramo da se smanjujemo da bismo stale. Ne onu zbog koje se sve ruši, već onu u kojoj nešto može da se izgradi – bez brisanja identiteta, glasa i granica.

Za Dan zaljubljenih, dok se romantični narativi i dalje vrte oko velikih gestova i vidljivih dokaza, književnost nam nudi drugačiju vrstu romantike. Tihu, postojanu, ponekad neupadljivu. Ljubav kao prostor u kom žena ne mora da nestane da bi bila voljena.

Možda zato danas najlepša ljubavna priča više nije ona koja se završava tragično, niti ona koja traje zauvek po svaku cenu. Možda je to priča u kojoj žena ostaje svoja – i voljena baš takva. A to je, bez sumnje, ljubav vredna svakog februara.

Fotografije: Promo