Ognjen Lopušina: „Briga Marine Tucaković za emotivne ludake je autentično svedočenje ljubavi”
Jedan od genijalnijih romana koje sam pročitala u poslednje vreme (neračunajući Jungovu biografiju koju cedim od prošlog leta) jeste „Jevanđelje po Marini T” autora Ognjena Lopušine. Njegovi koloritni prikazi muzičkih pejzaža Marine Tucaković transponovaće vas do srži svih emotivnih stanja koja su isplivala uz ili bez alkohola, slušajući njen opus – od Olivera Mandića, Zdenke Kovačiček i Zane Nimani, do Džeja, Cece, Ace Lukasa i Ane Nikolić. Ako nekad niste zapjevali i slomili čašu (bar metaforčki) uz neku od njihovih numera, da li ste uopšte i živeli u Srbiji?
Sva ova stanja, Ognjen Lopušina (hipsterska verzija SANU intelektualca) rasčlanjuje do tančina i uvlači vas u novi svet interpretacije Marininog dela i lika. Kroz dve priče putnika namernika, Ognjen vodi i priču o životu. „Jevanđelje po Marini T” Ognjen je inicijalno napisao kao esej za portal Before After, da bi kasnije dobio svoju materijalnu verziju. Po struci dizajn, bavi se i pisanjem, kao i istraživačkim radom folk i turbo folk supkulture, ponajviše sastavom Južni vetar.
Sa njim sam pričala o Marini Tucaković kao apostolu, mučnom procesu pisanja, ekranizaciji knjige i budućim planovima.
Kada i kako se rodila ideja za materijalizacijom tvog eseja o Marininom opusu sa Before Aftera?
Verujem da smo skoro svi složni oko toga da je Marina Tucaković najveći filozof i prožimač u poslednjih pola veka kada je u pitanju naša otadžbina. Moja želja je bila da naš odnos sa njom prebacimo iz prostora nesvesnog u nešto što je bliže svesnom. Svi imamo svoju viziju onoga što je ona htela da kaže i ova knjiga je u tom smislu ono što ja mislim da je najvažnije. Velika mi je nada da će se uskoro pojaviti novi tumači koji će ponuditi nova objašnjenja.
Kako je izgledao proces pisanja? U čemu si najviše uživao, a u čemu najmanje?
Meni je svaki proces pisanja prilično težak. Kao tehnologija pečenja rakije, prvo moraš da zagreješ umni žar iz kojeg isparavaju nekakvi paragrafi koji onda trebaju da prođu kroz onu cevku gde hlađenje kondenzuje ono što se na kraju izliva u nekakve finalne karaktere (i tu mnogo ispari viška truda i muke). Nijedna od ovih faza meni ne pada lako. Činjenica da sam u ovom tekstu prvi put kao vezivo koristio klasičnu pripovedačku tehniku mi takođe nije pomogla da se previše opustim. Jednostavno nisam to nikad radio. Tako da je za mene to pre svega bilo, da citiram našeg istaknutog savremenika Borisa Petkova, samo muka, problemi, jad, beda i zatvori.
Da li si slušao Marinine pesme dok si pisao?
Marinine pesme slušam svakodnevno već 30 godina, ali za vreme pisanja sam drastično proširio svoje vidokruge (prevashodno kada pričamo o ranijoj fazi njene karijere). Nije me sramota da priznam da nisam znao za bar jedno 30% numera koje su potpisane na kraju. To je verovatno i odgovor na pitanje u čemu sam najviše uživao. Bezbrojne veze i sinapse koje se pojavljuju u knjizi ukazale su mi se u postupku pisanja.
Da li si nailazio na negativne kritike knjige?
Najčešća kritika koja možda i nije negativna sama po sebi je da ljudi nisu sigurni da li sam ja ozbiljan. Ovakva zapažanja sam dobijao često od ljudi koji me uopšte ne poznaju ali i od sebi relativno bliskih ljudi. Po mom mišljenju to je svedočanstvo tome da je jako veliki deo naših osećanja i dalje u besvesnom stanju.
Takođe si i jedna od retkih ljudi Srbiji koji se bavi istraživanjem kulturološkog i sociološkog uticaja folka, konkretno članova sastava Južni Vetar. Iz kojih sve razloga je bitan ovaj otklon od kultur fašizma?
Da, to je vezano za prethodno pitanje. Meni nije cilj da branim narodnu muziku i njene slušače od kultur fašizma ili već šta god da je to što proizvodi gore pomenutu nevericu da neko piše o tome. Moj cilj je da što više ljudi počne da sluša i razume tu muziku. Jer vrlo je važno da nam bude svima jasno da je narodna muzika kičmena moždina ovog naroda. Dakle nije stvar u folklornom proučavanju egzotičnih obreda, već aktivno učestovanje u punom životu svakog od nas. Ništa od drugih izražavanja koje baštinimo u ovom narodu (bez obzira da li je film, književnost, strip, likovna umetnost ili gastronomija) nema takvu propusnu punoću.
Da li možemo očekivati još koji tvoj long read esej?
Da, moja velika želja i misija je da napišem knjigu o Vidi Pavlović, najvećoj pevačici i najvećoj umetnici koju je ova zemlja ikada imala. Ona je najvažniji nerv našeg nacionalnog nervnog sistema.
Za kraj nam reci šta se trenutno nalazi na tvojoj (Spotify/kojojgod) listi?
Ovih dana sam slušao dva proizvoda zapadne kulture koji su jedini koji imaju ambiciju da dobace do Marinih visina (i u tome naravno ne uspevaju). Prvo je ikona evropske muzike i proto emotivna luda Dalida, a drugo je Lana del Ray večita ponavljačica srednje škole učenika u privredi ”Svetlana Veličković” i njen novi album.