Kako pisci koriste hranu kao metaforu

Hrana u književnosti nije sporedna stvar nego ogledalo, u njoj se reflektuju vreme i emotivno stanje kroz naizgled jednostavnu metaforu. Kada se pisac zdrži na kolaču ili na mirisu supe, znajte da je reč o ambiciji da kroz ukus progovori o čoveku. Ako pisac posveti čitavu stranicu mirisu tek pečenog hleba, to nije njegova ljubav prema gastronomiji, već ambicija da prenese nešto dublje: političku situaciju, nostalgiju, čežnju, moć ili nemoć. Pisci su oduvek shvatali ono što znaju i antropolozi: kroz ono što jedemo prelama se ceo svet. Ukoliko ste nekada imali šansu da pohađateneki kurs pisanja, lekcija o tome kako možete da horistite hranu kao metaforu morala je biti predmet razgovora. Ukoliko niste, evo šta ste propustili da naučite.

Istorijski i egzistencijalni kontekst

U Zločinu i kazni, kada Raskoljnikov dobija skromnu činiju supe ili par kopejki za hleb to je egzistencijalna granica između života i propasti glavnog lika, između ljudskog dostojanstva i poniženja koje ga navodi na greh. Hrana je ogledalo bede, istorijskog konteksta ali i test saosećanja: kako se neko ponaša prema gladnom čoveku, tako se meri njegova ljudskost.

Kod Orvela, glad nije banalni momenat, pisac je koristi kao metaforu, kao glavno oružje za razradu radnje. Hrana u 1984 i Životinjskoj farmi je metafora za kontrolu, način da vlast zadire u najsuroviju, biološku potrebu čoveka.

Slično, kod našeg Andrića, obrok je granica između dostojanstva i bede.

Na Drini ćuprija ima opise raskošne gozbe i pune trpeze koje se pojavljuju onda kada vlast hoće da pokaže moć, dok isti ti stolovi u trenucima ratova i epidemija ostaju prazni, svedeni na koricu hleba ili činiju kukuruznog brašna. Dakle jelo u književnosti gotovo uvek nosi dublje značenje, metaforu za istorijske cikluse Balkana: kad se jede, jede se do razuzdanosti; kad se gladuje, gladuje se do dna. Prazan tanjir govori više od hiljadu stranica političke teorije.

Klasa i hijerarhija

Veliki ruski romani predstavljaju slojeve društva kroz sto: dok aristokratija večera u pet činova, seljak se zadovoljava supom od luka. Hrana je kod Tolstoja i Dostojevskog znak identiteta, ali i metafora za raskorak između ideala i stvarnosti u kojoj likovi žive. U našoj tradiciji, prazna trpeza je često snažniji simbol od raskošne gozbe, jer tišina i glad umeju da govore o društvu glasnije od ukusa.

Čokolada, vino, ostrige, ništa od toga nije slučajno. I da, baš ovi ukusi prate strast u književnosti 20. veka. Hrana je telesna, neposredna, i samim tim idealna da zameni metaforu ljubavi ili recimo požude. U romanima Margaret Atvud ili Milana Kundere, čin jedenja prerasta u čin želje, kao da zalogaj postaje poljubac.

Savremeni kontekst

Danas nailazimo na sasvim drugačiju pojavu: fast food, pivo iz flaše, kapućino… I sada se možda pitate, za šta parče pice može biti metafora? Pa za našu instant civilizaciju. Svet u kojem nema vremena za kuvanje, nema vremena ni za kontemplaciju, obrok je jednako brz koliko i misao. Time se, paradoksalno, hrana pretvara u kritiku vremena u kojem živimo.

Na kraju, svaki zalogaj u literaturi skriva pitanje: da li je jabuka samo voće ili nagoveštaj greha? Da li hladna supa znači neuspeo obrok ili ljubav u raspadanju? Pisci znaju da se čovek ne razotkriva preko govora, već preko tanjira. A čitaoci, listajući stranice, shvataju da kroz književnu hranu ne hranimo stomak – nego sećanje, želje i ideologije.

Foto: Pinterest