S kolena na koleno: Zašto volimo porodične sage

Sve srećne porodice liče jedna na drugu – sve dok ne počnemo da razmotavamo njihove priče. Kad god me neko pita koji mi je omiljeni žanr u književnosti, nikada zapravo ne odgovorim nekim žanrom – već uvek kažem da su to porodične sage i bildungsromani (a o njima ću uskoro pisati malo više). Šta je to u porodičnim sagama što me kupi posle svega 5 strana? Porodične sage su prisutne od antičke književnosti pa sve to savremenih romana, i upravo zbog toga porodična saga ostaje književni oblik koji suptilno obuhvata i privatno, i ljudsko, i političko, i istorijsko, i nasleđeno i izabrano. To je žanr koji se oslanja na jaku naraciju, na međugeneracijske odnose i porodična suočavanja. Ovakvi romani ipak zahtevaju širi pogled. Ne traži samo da pratimo kako neko odrasta ili propada, već kako se oblikuje ono što se prenosi: ko su preci, kako su oni uticali na to kakav je glavni junak romana danas, šta on nosi sa sobom, šta je ono što će junaci ostaviti onima posle njih. Književni trendovi uvek dolaze i odlaze, ali porodična saga bi se reklo da ostaje zauvek kao jedna od najpopularnijih vrsta romana, i to sa razlogom.

Kakvi romani su porodične sage?

Porodična saga je roman (ili serija romana) koji prati živote jedne porodice kroz više generacija. Kroz njihove priče često pratimo i veće društvene i istorijske promene – ratove, migracije, kulturne sukobe. Ove knjige ne prate samo pojedince, već pokazuju kako se jedna odluka, jedan izbor, može osećati i decenijama kasnije.

Moglo bi se reći da koreni porodične sage sežu do najranijih pripovedanja kao što su Ilijada ili možda čak i Knjiga postanja. Ali ovaj oblik koji danas prepoznajemo kao savremeni roman nastao je u 19. veku. Kao što ste možda i pretpostavili, većina ruskih klasika spada u ovaj koš romana, uključujući i Rat i mir, koji je možda i prvi primer romana porodične sage. U toku XX veka se ova vrsta romana razgranala u više pravaca, te danas porodične sage možemo čitati u bilo kom žanru, uključujući i magijski realizam kao što je to slučaj u Markesovoj Sto godina samoće.

Porodične sage najčešće nisu laki romani, i uglavnom su dosta dugački. Ovakva vrsta romana traži vreme, traži da se čita polako, i u kontinuitetu. Jedan od razloga što su jako popularni kod književnih kritičara je taj što su ovi romani emocionalno jako duboki. Porodične sage prikazuju kako ljubav, trauma, i ambicija prelaze iz jedne generacije u drugu. S tim u vezi, ovo nisu zapravo priče samo o porodici – one su o kontinuitetu, o vezi između onog ličnog i kolektivnog, o tome kako se pojedinačne sudbine menjaju u odnosu na društveni i politički kontekst. Zato je većina smeštena u toku nekog rata ili drugog turbulentnog perioda, i pokrivaju nekoliko generacija jedne te iste porodice.

ZAŠTO SU MI ZANIMLJIVE PORODIČNE SAGE

To što danas jako često zaboravljamo kontekst i dublju pozadinu, a ovakvi romani nas podsećaju da ništa ne dolazi iz ničega. Podsećaju nas da je ono što živimo danas često rezultat nečega što je započeto pre mnogo godina – često i pre našeg rođenja. Ukoliko vas ova tematika zanima u smislu publicistike, preporučujem knjigu Metagenealogija Alehandra Hodorovskog (izdavačka kuća Arete), koja nam na primerima pokazuje kako raspoloženja i osećanja naših roditelja, baba i deda, pa čak i prababa i pradeda utiču na to kakvi smo mi danas. 

PORODIČNE SAGE – TEME KOJE DOMINIRAJU

Bez obzira gde se radnja dešava – da li u Americi, Japan, Africi ili čak Balkanu, većina porodičnih saga ima zajedničke teme, kao što su:

• Nasleđe – ne samo materijalno, već i emocionalno. Šta nosimo iz svoje porodice, a šta pokušavamo da promenimo? Izdavačka kuća Dokaz je objavila čak 7 romana koji se bave upravo ovom tematikom, a svaki od njih sam analizirao sa ponekim gostom u podkastu “Scars and Hopes”.
• Pripadnost i identitet – posebno u pričama o migrantima i dijaspori, a ovi romani često postavljaju pitanja kao što su gde pripadamo i da li možemo pripadati više mestima u isto vreme
• Uspon i pad – odnosno društveni status i moć. 
• Žena kao stub porodice – majke, bake, sestre i čerke su često tema ovih romana i u velikom broju romana us prikazane kao stubovi koji drže na okupu sve, čak i kada se raspada.

Pre nego što podelim nekoliko porodičnih saga koje ja lično mnogo volim reći ću da su ovi romani tu da nas podsete koliko nas oblikuju drugi – od roditelja, baka i deka, pa sve do prijatelja i društvenih okolnosti. Ovo je svakako tema o kojoj baš često razmišljam. Sve ovo pokazuje da smo svi mi deo nečeg većeg, jednog lanca koji niti počinje, niti se završava sa nama. A na sve to, kroz stranice ovih knjiga, i kroz izbore likova u romanima, greškama i nadama, možemo da prepoznamo sebe.

I to je možda najlepši razlog zašto ih čitamo.

———

Dvori od oraha, Miljenko Jergović

Uvek je neverovatno iskustvo čitati Jergovića. On je presjajan pripovedač, a Dvori od oraha mu važi za jedno od boljih dela. Ovo je saga o jednoj porodici koja se proteže kroz ceo vek, a koja nas vodi unazad kroz vreme – od početka dvehiljaditih godina kada Regina ima 97 godina, pa sve do njenog rođenja 1905. godine. Kroz istoriju njene porodice, Jergović nam pripoveda i o istoriji ovih prostora – od Titove smrti, preko Drugog svetskog rata pa sve do početka XX veka. Jergović ovim romanom pokazuje kakva je veličina.

Korekcije, Džonatan Frenzen

Jedan od najvećih i najpopularnijih klasika savremene književnosti. Priča se vrti oko članova porodice Lambert – roditelja Alfred i Enid koji pokušavaju da okupe porodicu za poslednji Božić u njihovoj porodičnoj kući, i dece Čipa, gerija i Deniz. Naravno, kao što to obično biva u ovakvih romanima, svako od dece ima svojih problema. Čip je akademik koji ostaje bez posla nakon afere sa učenicom; Geri je uspešan bankar koji se pati sa depresijom i sa lošim odnosom njegove supruge Kerolajn i majke; Deniz je jedina ćerka koja sticajem okolnosti ulazi u aferu sa svojim šefom. Dakle, niko od likova nije savršen, ali ovaj roman Džonatana Frenzena jeste.

Istočno od raja, Džon Stajnbek

Jedan od mojih omiljenih romana IKADA. Ovo nije roman, ovo je romančina. Ima savršenu priču, referencu na druga dela, presjajne likove, aktuelne teme o kojima se može raspravljati do sutra, rečenice koje će vas naterati da se sigurno malo zapitate, i neke koje će vas donekle promeniti. Istočno od raja Džona Stajnbeka smešten je na kraj 19. i početak 20. veka u Kaliforniji, i prati živote dveju porodica – Traskovih i Hamiltonovih, ali ono što je po sredi su zapravo ponovo ispričane biblijske priče o Kainu i Avelju i Adamu i Evi.

Pačinko, Min Đin Li

Ukoliko ste za putovanje u Koreju i Japan, i to u sklopu jedne porodične sage, onda je Pačinko za vas. Radnja počinje početkom prošlog veka u jednom malom ribarskom selu u Koreji, i pratimo jednu porodicu i njihovog sina Hunija, i vrlo ubrzo i njegovu tinejdžerku ćerku Sunđu, oko koje se ovaj roman i vrti. Ona u jednom trenutku ostaje trudna, međutim sticajem okolnosti, udaje se za jednog sveštenika i migrira iz Koreje u Japan. Odličan primer porodične sage koja se jako oslanja na društveni i istorijski kontekst, u ovom slučaju u odnosu Koreje i Japana.

Testament, Nina Vehe

Jedan od romana iz Dokazove edicije koju sam pomenuo gore jeste i Testament. Testament je roman švedske spisateljice Nine Vehe, a u središtu priče je velika porodica Toimi (kad kažem velika mislim na roditelje i baš baš veliki broj dece) u toku ’80-ih godina prošlog veka. Pratimo njihove odnose i njihove individualne živote. Tu su neki jako upečatljivi likovi, odnosi o kojima se može nadugačko i naširoko pričati, i definitivno su likovi u ovom romanu više u fokusu od stila pisanja.

Fotografije: PROMO

Piše: Marko Kovačević Bukmarkić