Povezano
Kako godine prolaze, čini se da “ljubav” kao reč gubi svoje pravosnažno značenje. Toliko je rabljena, eksploatisana, banalizovana i komercijalizovana da je ponekad teško pristeti se njenog iskonskog značenja i funkcije. Srce kao simbol postalo je asocijacija za dugme na Instagramu kojim olako obeležavamo da li nam se nečija slika u tom trenutku svidela ili ne, a na te fotografije zaboravimo u roku od odmah. Kao neizlečivom romantiku sve ovo mi teško pada, pa sam pomoć u rovarenju i razlaganju ljubavi i smislu potražila u filozofskim knjigama koje se bave ovom sveprožimajućom temom. Ipak, kao što je došlo do habanja same reči, tako i u književnosti ukoliko potražite dela u kojima se radi o ovom fenomenu i njegovoj evoluciji, uglavnom ćete uz nekoliko izuzetaka pronaći kič selfhelp savete ili seksističke vodiče za uspešne veze i vreo seks. Ma koliko površan ovaj žanr bio, on nudi jednostavne savete za složene probleme, a gde ćete kompleksnije stvari od same ljubavi.
Međutim u moru loših naslova, ukoliko budete dovoljno kopali naići ćete na neke sjajne dragulje koji će vas umiti, osvestiti i obezbediti dozu kvalitetne kontemplacije i preispitivanja.
Bell Hooks je bila autorka, feministkinja i politička aktivistkinja koja nas je napustila krajem prošle godine u svojoj 69. godini. Pisala je o prožimanju rasne, rodne i klasne opresije u obrazovanju, književnosti, istoriji, politici, masovnim medijima, i mnogim drugim oblastima. Jedno od najpoznatijih dela svakako je „Feminizam je za sve, strastvena politika“, a njeni citati ostali su nam urezani kao slovne vodilje i podsetnici na borbu za ravnopravnije društvo. U onome što je pisala, stalno se zalagala da je “lično političko”, a pisala je i o ljubavi. U knjizi eseja “All about love” pitkim didaktičkim jezikom kritikuje sve nasilniju kulutru sebičnosti i narcisoidnosti i vraća na ono što bi ljubav stvarno trebalo da bude – topla, podržavajuća i pokretačka sila živog bića. Ukoliko proguglate samu reč na Googlu dobićete štur odgovor: “an intense feeling of deep affection.” To da ljubav nije isto kao kada nam je jednostavno stalo do nekog Bell opovrgava u samo jednoj svojoj rečenici „Briga je jedna dimenzija ljubavi. Kada vam je do nekog stalo to ne znači da ga i volite.”
“Očigledno, ljubav je nešto što mene mnogo zanima. Još pre mnogo godina rekla sam da me zanimaju pitanja koja okupljaju i spajaju ljude. Koliko god da pričamo o pitanjima i stvarima koje dele ljude, osećam da čežnja za ljubavlju prevail sve klasne, rasne, seksualne prepreke, čak i kulturna iskustva i nacionalnost. Pisala sam o pitanjima koja potencijalno služe da okupe ljude da drugačije razmišljaju o dominaciji, za razliku od toga što uvek gledamo šta je to što nas deli i razdvaja. Mislim da je često teže artikulisati, koje su naše čežnje zajedničke, kako te čežnje utiču na nas i kako možemo da se upoznamo van naših razlika počevši od onoga što delimo? Ono što mnogi od nas dele je naša čežnja za ljubavlju i želja da budemo voljeni. Mi takođe, kroz ta pitanja, možemo razumeti druge načine razmišljanja o dominaciji, a to je zaista ključno”, rekla je ona u jednom intervjuu.
I to je upravo jedna od stavki kroz koju ona komentariše ljubav, a koja se dugo smatrala podrazumevajućom u vezama – dominacija.
Ona govori o ljubavi koja je zasnovana na viziji uzajamnosti, zajedništva i deljenja i u svojim esejima ovo duboko povezuje sa feminizmom jer dok god imamo rodnu nejednakost i bilo kakvu nejednakost, kao i seksizam i patrijarhat, ne možemo imati uzajamnost. Ono što imamo je stalna paradigma dominacije, stalni osećaj da u svetu uvek postoji vrh i dno u našim odnosima, uvek postoji podređena osoba i osoba koja je dominantna, i tu je večiti kamen spoticanja. Pozicije moći koje su se instalirale kao normalne, uticale su i na to kako gledamo na ljubavne odnose, bilo da je u vezi dominatna osoba muškarac ili žena. Podređenost je loša, a ljubav može biti transformišuća, osnažujuća, i revolucionarna, samo ako su njene dve strane jednake. Poseban segment ovih eseja pripada krucijalnosti poverenja.
Ona piše i o autentičnosti. Voleti nekoga znači da ih vidiš i usvajaš onakve kakvi zaista jesu i da oni vide tebe kao autentično „ja“. Uzajamno prepoznavanje je srž prave ljubavi. Ona nas savetuje da se ne plašimo promena i autentičnosti. To je na kraju ono što nam pomaže da rastemo. I naravno, sve ovo funkcioniše na osnovu poverenja, poštenja, pažnje i međusobnog poštovanja.
Ljubav je za nju radikalna politička praksa koju treba usavršavati i vežbati i usput rizikovati, ali rizik je, po njoj, i dobra stvar iz koje svašta možemo izvući za ličnu dobrobit. Hooks jednaku pažnju posvećuje i samoći, smatrajući je delom fenomena ljubavi. Ona kaže da je samoća najpre zastrašujuća i teška, jer smo dugo uslovljeni da se držimo za društvenu predstavu sebe i drugih. Ali ona je istovremeno mogućnost da se oslobodimo takve uslovljenosti, da sebe otkrijemo, prepoznajemo, priznamo, prihvatimo, podržimo, volimo. I to izvan društvenih sila kontrole i oslobođeni od društveno-uslovljenog priznavanja i opravdavanja svoje egzistencije kroz imperative partnerske veze, braka i “adekvatnih” identiteta.
I jedna od najvažnijih lekcija, prema Bell Hooks, tada – voleći samu sebe, Sebe Samu – postajemo sposobne da počneno praktikovanje ljubavi prema Drugoj/Drugom, na način koji će biti oslobađajući za njih.
“Kada uspemo biti same, moći ćemo biti sa drugima ne upotrebljavajući ih kao sredstvo bega”.