Španija se prilično visoko kotira kada je muzika u pitanju, to znamo i po festivalima, i po svežem muzičkom vetru koji duva sa te strane Evrope. Otići u Barselonu, Madrid, Sevilju, znači čuti dosta trapa, tehna, i naravno neizbežnog regetona, ali u poslednje vreme sve češće i zvuke flamenka. Flamenko je priča o univerzalnom bolu i patnji, kao i portugalski fado, samo dosta ritmičniji, i kao grajm u Londonu ili trep u Atlanti, od kojih na prvi pogled deluje dosta udaljeno u muzičkom smislu, ima istu ulogu i savršeno je oruđe za pripovedanje, pričanje priča koje dolaze sa ulice.
Andaluzija je tokom istorije bila okupirana više puta i sa različitih strana, što je dovelo do mešanja kulturnih uticaja i upravo kroz originalne flamenko pesme može se razumeti kako su novi ljudi bili prihvatani, kako se život menjao, a kulture preplitale, i koje su promene stigle ovim kulturnim invazijama. Tako i postoje pesme o hrišćanskim rekonkvistadorima, proterivanju muslimana, ropstvu, kolonijalizmu, položaju Roma, i flamenko zaista u izvesnom smislu predstavlja pohranjeno nasleđe, istoriju, iskustvo, mudrost svih onih koji su naseljavali južnu Španiju. Života koji plače i raduje se na ulici. Flamenko je zvuk geta. Otud možda i nije neobično što se baš sada, u svetlu novih migracija, potraga za novim domom, starim koji je daleko, marginama i granicama koje se povlače non stop, ponovo rađa potreba za ovim zvukom.
Postoje neki osnovni elementi koje pesma treba da ispuni da bi „bila flamenko“: dosta lupkanja cipelama, neizbežni pitos i palmas (gde je prvo pucketanje prstima a drugo ritam koji se daje tapšanjem), caste kao melodija, a nova generacija zna kako da ih implementira. Uz formalni okvir, nasleđe i mladalačko iskustvo koje donosi inovaciju, mnogi umetnici upravo u ovom zvuku pronalaze slobodu da eksperimentišu i stvaraju šta god žele, i nije neobično što mlade španske trep i rep zvezde navode flamenko kao izvor za svoju muziku radničke klase, imigranata, a ni to što ovaj zvuk i estetiku spajaju sa novim zvukom.
I dok je Rosalía najpopularnija zvezda nove flamenko scene, flamenko fuzije, ona svakako nije jedina, budući da cela generacija muzičara, nudi savremene zaokrete u tradicionalnoj andaluzijskoj muzici. Ukoliko već sve Rosalijine pesme znate napamet i želite da istražite svežu flamenko scenu, odavde treba da počnete.
Califato 3/4
—
Grupa iz Andaluzije, koju u principu sačinjavaju S Curro, The Gardener, BSN Posse, Industrias 94, Lorenzo Soria, Digital Diogenes, i Esteban Bove, ali koji se po projektima kombinuju i smenjuju i ne prave muziku uvek svi zajedno. Nastala je sa ciljem da dokaže da flamenko eksperimentalizam ne samo što je prihvatljiv i poželjan, već je i neophodan današnjem društvu i muzičkoj sceni. Prvenstveno su fokusirani na pravljenje zvuka od koraka i prepoznatljivog flamenko lupkanja, hip-hopa, dram&bejsa. Sa idejom da eksperimentišu sa flamenkom i njegovim derivatima, i povežu elektro i folklor, u toku zajedničkog dvodnevnog sastanka u seoskoj kući u Sevilji napravili su „L’ambôccá“ a odatle nova istorija.
Mala Rodríguez
—
Odrasla u Sevilji, u srcu lokalnog hip-hop pokreta, i jedne od duhovnih prestonica flamenka, Mala Rodríguez realno je bila predodređena da pomeša ova dva žanra i napravi eksploziju. Uspela je da stopi dva zvuka u vibrantnu celinu i nešto što bi se opušteno moglo nazvati flamenko rep. Sa sjajnim glasom, neverovatnim tekstovima i sposobnošću da pomeša društvene poruke sa slikama gradskog uličnog života Andaluzije, i izvornim seviljanskim akcentom, La Mala je sve što želimo da slušamo.
Morente klan (Kiki i Solea Morente)
—
Ovde je već tradicija duplo uplela prste. Morente podmladak (Kiki Morente i Solea Morente) ne samo što su rodom iz Granade, i to Albaicín romske četvrti poznate po flamenko pesmama, već su i deca flamenko kralja Enriquea Morente. I dok je Kiki krenuo očevim stopama, tradicionalnijim putem pa sarađuje sa starijom flamenko gardom, Solea daleko više eksperimentiše i istražuje zvuk: u svom poslednjem projektu „Ole Lorelei“, je uspela da iskominuje flamenko, disko sint zvuk i atmosferu i tekstove francuskih šansona.
María José Llergo
—
Upoređivanje sa Rosaliom je neizbežno, ali José Llergo ima svoj vrlo prepoznatljiv manir. Za svoje uzore navodi Triana, Pata Negra, Lagartija Nick, Omega by Enrique Morente, Smash, Las Niñas i Los Planetas, i ako želite da se uputite u flamenko tradiciju, ova imena su sjajna za početi, ali je nemoguće ne primetiti i u kojoj meri bluz ima uticaja na njenu muziku. Kao što i sama kaže, uticaji su razni, i za nju bluz jeste kao crnački flamenko a La Niña de los Peines španska Billie Holiday. María José Llergo traga emocijom, raskopava tugu i bol, a njen singl iz 2017. “Niña de las Dunas” pokazuje sav njen kvalitet. Ona možda nije internet zvezda koja bljesne svetskim nebom, ali jeste jedna od onih vatri koje sporo i dugo gore.
Las Migas
—
Veteranke na ovoj listi, i najtradicionalniji zaokret u originalnom flamenku, koji neretko uključuje klasičnu muziku i džez. Poznato, a sasvim novo, nežno i vatreno, tuga ali i osmeh. Devojke koje iako nisu de facto deo najsavremenijeg novog flamenka, uspevaju da ostanu na sceni godinama, jer se sa svakim novim albumom vraćaju sa nečim dovoljnom novim i osavremenjenim.