„Za mene je muzika duhovna i oživljava kada je izvodimo na koncertu“, tako je jednom prilikom Ralf Hiter (Ralf Hütter), jedan od osnivača legendarne grupe Kraftwerk, pionira elektronike, opisao nematerijalnost muzike.
„To su zvuci i vizije“, kazao je rodonačelnik melodične i minimalističke elektro-pop plejade Kraftwerk, koja nam na leto, 19. jula, dolazi u Luku Beograd da oživi robote i ljude svojim zvučno-umetničkim spektaklom.
Zašto njihov performans-koncert ne smete propustiti pitanje je koje multiplicira odgovore – od toga da vas očekuje bend čiji su lajv nastupi toliko ekspresivno stimulativni i futuristički da ih je čak i Muzej moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku pozvao na gostovanje, do toga da su tonskim kodovima, elektronskim zvučnim pejzažima i eksperimentima sa robotikom, DIY instrumentima i drugim tehničkim inovacijama još ranih sedamdesetih ispisali zvuk 21. veka.
ZAŠTO SE KRAFTWERK KONCERT NE PROPUŠTA?
Da bismo to razjasnili, vratićemo se kroz vreme, u momenat nastajanja kultnog nemačkog sastava.
Istorijski izvor vraća nas u šezdesete godine, u grad Diseldorf, gde su se na studijama u Muzičkoj školi Robert Šuman susreli pomenuti Ralf Hiter i Florijan Šnajder (Florian Schneider). Ralf je izučavao klavir i kompoziciju, Florijan flautu, violinu i eksperimentalnu muziku. Upoznavanje ih je dovelo do konstatacije da klasičan pristup muzici za njih nije dovoljno dobar. Izašli su iz standardne akademske forme i zakoračili u futurizam koji i danas postavlja standarde elektronskog zvuka.
Pre Kraftwerka su zajedno svirali u eksperimentalnom sastavu Organisation, stvarajući muziku u krautrock sferi koja je tada tinjala ulicama Zapadne Nemačke. Iz tog projekta 1970. godine direktno izranja Kraftwerk.
Iz krautroka u temelje istorije
Za pionire elektronike, uticaj i stvaranje na krautrok sceni značajni su jer je ovaj avangardni pravac, proistekao iz nemačkog etosa, sam po sebi bio nekonvencionalan eksperiment. Krautrok scena izvršila je formativni uticaj na Kraftwerk, koji je ovom pravcu pripadao uz sastave Neu!, Can, Faust, Tangerine Dream, Amon Düül II… Ipak, Kraftwerk je iz ovog psihodelično-ekspresivnog žanra skrenuo u do tada neistraženo polje elektronskog zvuka, načinivši korak koji ih je odveo u muzičku (r)evoluciju.
Ošišali su kosu, odbacili pocepane farmerke, obukli odela, odrekli se klasičnih instrumenata, stali iza elektronske opreme i stvorili novi zvuk, kršten industrijskom terminologijom – jer se Kraftwerk prevodi kao „elektrana“.
Kraftwerk je portretu Nemačke, koja je u tom trenutku i dalje bila podeljena Berlinskim zidom, njenim autoputevima, industrijskim zonama i sivim posleratnim pejzažima, dao neonske boje. Pesma Autobahn je prva koja je Kraftwerk lansirala u etar popularnosti. Izašla je 1974. godine i, u trajanju od nešto više od 22 minuta, onomatopejski je dočarala vožnju autoputem, prožetu toplinom i radošću, uprkos imitiranju zvuka guma koje se okreću po betonskom asfaltu nemačke ceste.
To je bio prvi veliki hit koji je Kraftwerk proslavio.
Ujedno, Kraftwerk je posleratnoj Nemačkoj dao identitet koji nije bio uslovljen angloameričkim uticajem, već autentično iskustvo onih koji su ga živeli. Otuda, pored engleskih verzija albuma, pesme stvaraju i na nemačkom jeziku, što je po mnogima bio tehničko-komercijalni suicid. Međutim, melodičnost nemačkog jezika zvuku Kraftwerka dodala je multiverzume autentičnosti i umetnički pečat koji zvuči radikalno iskrenije i osobenije od njegovih engleskih sestara.
Prateći duh vremena i društvena gibanja perioda Hladnog rata, izlazi album Radio-Activity / Radio-Aktivität, koji muzički donosi blagu strepnju od nuklearne opasnosti i radioaktivnosti koja pucketa u vazduhu, ali i u njihovom zvuku. Album nosi uznemirujuću lepotu i vanvremenske hitove nalik ničemu do tada stvorenom u svetu pop muzike. Sazdan je od futurističkih nota, ali i savremene političke dijalektike tog doba – straha čovečanstva od razvoja nuklearnog naoružanja.
Osvešćena realnim momentima, muzika Kraftwerka ipak zadire u sfere perfekcionizma, ali ujedno gaji utopijsku dimenziju i filozofiju koja ne suprotstavlja čoveka i tehnologiju, već ih miri i sinhronizuje. Njihov zvuk i ideja demantuju ego i stavljaju umetnost na pijedestal, poistovećujući stvaraoca sa proizvodom – umetnika sa muzikom kao alatom za stvaranje zvuka.
Vizija budućnosti blagonaklone prema čoveku čita se u sledećem albumu Trans-Europe Express iz 1977. godine. Muzički, album prikazuje težnju čovečanstva za povezivanjem, zvučno gotovo perfektno dočarava ulazak u sveobuhvatni voz i putovanje kroz tadašnju Evropu, ali i kroz nadu koja je tinjala u ljudima. Kako bi još jedna pesma sa albuma rekla „Europe Endless“. Umetnost je kada neko ume da „opeva“ društveno stanje kolektivnog uma i njegov emotivni puls, a Kraftwerk je to činio apsolutnom zvučnom preciznošću, stvarajući melodično-mehaničke pop-hitove.
Čovek i mašina, ne ljudi protiv mašina
Ova umetnička linija vodi do albuma The Man-Machine / Die Mensch-Maschine (1978), svojevrsnog manifesta ideje da se ne robotizuje ljudski rod, već da se roboti humanizuju. Album idejno istražuje granicu između ljudi i tehnologije, sugerišući budućnost u kojoj oni postaju nerazdvojni.
Članovi Kraftwerka sebe nisu smatrali tradicionalnim muzičarima, već zvučnim naučnicima ili radnicima u muzičkoj fabrici. Tako su tokom lajv izvođenja pesme The Robots / Die Roboter prvi put, a kasnije i kontinuirano, na binu slali lutke – robote – umesto sebe, što je za tadašnju publiku predstavljalo gotovo naučnofantastični filmski spektakl.
Album ne sadrži „osrednju“ pesmu – sve su snažne. Spacelab je jedina njihova pesma koja se bavi istraživanjem svemira, inspirisana lansiranjem NASA-inog Skylaba u Zemljinu orbitu 1973. godine. Metropolis se referiše na istoimeni nemački ekspresionistički SF film Frica Langa iz 1927, dok je The Model / Das Model i danas najpoznatija Kraftwerkova pesma uopšte, duboko utkana u srž pop-kulture. Dospela je na prvo mesto britanske top-liste singlova.
Album Computer World / Computerwelt iz 1981. godine donosi romantično zvirkanje u kompjuterske snove, pre interneta, prožete zapažanjima koja su danas jeziva u svojoj aktuelnosti. Sledeći, Tour de France, nosi strast koju članovi Kraftwerka gaje prema biciklizmu – njihovoj životnoj opsesiji. Simpatično je kako u intervjuima šturo ili uopšte ne govore o privatnom životu, ali rado skreću pažnju na vožnju bicikla.
Kraftwerk ima još albuma i reizdanja vrednih pomena, ali vratimo se onome što robotizovane magove melodije kompjuterskog zvuka i danas čini neprevaziđenim. Ralf i Florijan, koji je, nažalost, preminuo, od samog osnivanja benda pravili su sopstvene sintisajzere i ritam-mašine, jer komercijalni tada nisu postojali. Njihova inovativnost sastojala se kako u tehničkoj izgradnji novih sprava za stvaranje muzike, tako i u idejno-kompozicionim iskoracima u kulturološkom domenu, jer su na scenu doneli zvuk kakav do tada nije postojao.
Da nije bilo Kraftwerka, najverovatnije ne bi bilo ni tehna (Detroit!), ni hip-hopa (Afrika Bambaataa – Planet Rock), elektropopa, nju vejva, IDM-a… Snažno su uticali na Dejvida Bouvija (berlinski period), Joy Division, Depeche Mode, Daft Punk, Aphex Twin, Radiohead…
Kling Klang – mesto u kome se rađa magija
Harmonični tonovi, hladna ritmička mehanička imitacija mašina, eksperimentalni i ekspresivni muzički pejzaži futurističkog horizonta, kao i nežna, oplemenjujuća melodičnost koja produhovljuje kompjutere u njihovoj muzici, nastajali su na jednom konkretnom mestu – Kraftwerkovoj laboratoriji zvuka, studiju Kling Klang.
Sedamdesetih godina, nakon osnivanja benda, Ralf Hiter i Florijan Šnajder kupuju studio u blizini dizeldorfske železničke stanice i nazivaju ga Kling Klang. Taj prostor do danas ostaje njihova zvučna laboratorija. Ili, kako je Ralf Hiter rekao: „Studio Kling Klang je naš instrument.“
„Svakodnevni život ima svoj zvuk, i upravo zato se naš studio zove Kling Klang – jer ‘kling’ je glagol, a ‘klang’ imenica za zvuk. Dakle, znači ‘zvučeći zvuk’. To je suština Kraftwerka“, rekao je Ralf u jednom od intervjua.
Istakao je i da su izvori zvuka svuda oko njih, te da rade sa svime do čega mogu da dođu: od džepnih kalkulatora do kompjutera, od ljudskih glasova i mašina, od telesnih zvukova do fantazije, od sintetičkih zvukova do govora i govorne sinteze…
„Želeli smo da idemo dalje, da pronađemo novu tišinu i odatle da napredujemo, nastavljajući da koračamo u svet zvuka“, kazao je tom prilikom Ralf Hiter.
„Želeli smo da idemo dalje, da pronađemo novu tišinu i odatle da napredujemo, nastavljajući da koračamo u svet zvuka“, kazao je tom prilikom Ralf Hiter.
Nabrojati sve što je Kraftwerk učinio za pop-kulturu gotovo je nemoguće. Bend je iz posleratne nemačke atmosfere, muzički projektovao viziju budućnosti, utopiju u kojoj ljudi i mašine koegzistiraju stvarajući harmoniju nalik njihovom zvuku.
Ako vam treba još jedan razlog da ne propustite njihov beogradski koncert: Kraftwerk voli srpsku publiku.
Naime, prema predanjima starijih i iskusnijih ljubitelja benda, koji su prisustvovali njihovom prvom koncertu u Srbiji, na Tašmajdanu 2005. godine, euforija publike bila je toliko jaka da su se Ralf i Florijan, tada još živ, oduševili. Florijan se duboko poklonio sa bine, što nije bio njegov običaj, a Ralf je na čistom srpskom rekao: „Hvala, Nikola Tesla, i laku noć.“ Kasnije su novinarima kazali da je srpska publika najbolja publika do tada i da ih je atmosfera podsetila na mlađe dane.
A to je divno zato što je domaća publika, osnivače Kraftwerka, na momenat izvela iz uloge robota.
Fotografije: Profimedia