Šarmantna, iskrena i zarazno pozitivna. Devojka čiji smo glas navikli da vezujemo za sve one divne trenutke o kojima peva. Pesmama i spotovima vodi nas u neki mnogo bolji svet, koji i izgleda i zvuči prelepo, dok istovremeno pokreće važna pitanja i onako generalno i sasvim lično, i valjda baš zato ih toliko osećamo. I pesme i pitanja. Bojana Vunturišević je jedna od autorki na domaćoj sceni čija je pojava svaki put osvežavajuća iako je prisutna već godinama, pa smo o tome i pričali. Kako joj polazi za rukom da ostane svoja, zašto misli da nada leži u razumevanju i solidarnosti, i o iskrenosti kao osnovnoj jedinici života i stvaranja.
Uspeva ti da svaki put doneseš nešto drugačije a istovremeno dovoljno poznato, da gotovo na prvi zvuk znamo da si to ti. Kako izgleda tvoj stvaralački proces i dinamika? Odakle počinješ, kako znaš kad je završeno i da više ništa ne treba dirati?
Postoji taj jedan ćošak u kuhinji. Tu sam smestila beli stočić, filadendron (valjda, slaba sam sa nazivima biljaka pa i onih najpopularnijih), čuvarkuću i teget fotelju. To mesto zovem ‘šank’, a moje dete kaže „mama tu živi“. I tu zaista živim, u ta dva kvadratna metra gde staje moja najveća sloboda. Pišem, brišem, sviram, pevam, pa opet brišem, pa onda sačuvam, snimim video zapis pesme jer ne umem još uvek da je srendam u mp3 format, pošaljem prvo Ivanu, skuvam kafu, iskuliram, pa malo izađem, onda jedva čekam da se vratim kako bih sve to opet u krug.
Imam tu sreću da uvek radim sa ljudima koji svojim talentom i znanjem apgrejduju sve ono što je nastalo onda tamo u ćošku. Oni me najviše inspirišu. Dozvoljavam im da me menjaju. Volim da me menjaju. Od njih najviše učim i sa njima dovodim pesmu do kraja. A nikad nije kraj, jer kada misliš da si stavio tačku, pesma počinje novi život kroz publiku i koncertna izvođenja kada se neprestano menja, jer jako je bitno da nam nije dosadno.
Ko su bili tvoji muzički uzori kada si počinjala da se baviš muzikom, ko je najviše uticao na tvoj zvuk?
Mislim da je moja glava ogromna muzička biblioteka. Muzika mi je oduvek bila važna, bukvalno otkad znam za sebe, i oduvek sam volela da slušam puno muzike, puno različite muzike. Stvarno se nisam igrala sa lutkama, one su i danas kao nove, stoje netaknute negde na porodičnom tavanu zauvek usamljene. Moje omiljene igračke su bile kasete, a te igračke mi je najviše kupovao tata. Imala sam Bebi Dol, Edija Granta, Tajči, Vampire, od Brene samo filmovi (normalno), Vladu i Gileta, Zdravka Čolića, KandaKodžu&Nebojšu, Eyesburn… Posle sam prešla na diskove i cepala sam samo drum ‘n’ bass i trip hop. Puno sam gledala televiziju. I „City club“ na Pinku, i „Dodatno ubrzanje“ na trećem kanalu, i „Garažu“ na prvom programu, a zapravo mi je mozak najviše eksplodirao kada sam prvi put gledala Tijanu T na Studiju B u emisiji „VJ sat“. Ta emisija me je odvela na radio 94.9 koji mi je, zajedno sa Tijanom, promenio svest. Dakle, svega je tu bilo. Svačeg i dalje ima. Uvek je šizofreno i uzbudljivo.
Spot za “Promašaj” je pre-le-p. I u spotu za “Daljine” ima više predivnih, genijalnih žena ali u ovom je posebno bio akcenat na različitosti. Kako ti se čini, napredujemo li po pitanju ravnopravnosti?
Iskreno ne znam šta da kažem. Nekad sam zabrinuta. Nekad sam uplašena. Nekad sam iz fazona: ma daj, ne padaj, promenićemo svet, ali čini mi se da me stvarnost na svakom koraku (čitaj: svakom komentaru na tviteru) demantuje. Od onih naizgled bezopasnih poput „svud oko mene ljudi i žene“, preko „nisam je pretukao, to su joj modrice od anticelulit masaže, ona laže“, do sinhronizovanog pevanja na stadionima, ulicama, gradskim prevozima, školama „ubij pedera“… Ravnopravnosti nema, ali i dalje postoje grupe ljudi čija je glavna osobina solidarnost. To su ljudi koji prate Mariju Lukić na svim suđenjima. To su ljudi koji su bodrili Aleksandra Obradovića i odlazili u Valjevo. Ljudi koji razumeju migrante. Ljudi koji razumeju manjinske grupe. Ljudi koji se bore za sve ljude kojima je pomoć potrebna, a razumevanje je uskraćeno od strane većinskog stanovništa ovog regiona. Danas, u našem regionu, nisu samo žene neravnopravne. Svaki pojedinac nije ravnopravan ukoliko ne misli identično kao većina. I zbog toga možeš da imaš ozbiljan problem.
Koliko je teško biti autorka/ženski izvođač u poslu koji je, možda, još uvek predominantno muški?
Meni zaista nije teško. Bilo mi je teško da funkcionišem u kolektivu zajedno sa petoricom muškaraca, ali nisu me tu smarale rodne razlike, već samo ljudske osobine koje može da ima bilo koji muškarac ili žena.
Mislim da muzika nije predominantno muški posao. Poznajem puno žena koje se bave kompozicijom. Poznajem puno kantautorki. Poznajem puno žena koje sviraju različite instrumente. Žene sviraju i klavir, ali i bas gitaru, trubu,trombon, kontrabas. Poznajem sve više i više žena koje se vrlo uspešno bave didžeingom. Možda se bubnjarke susreću sa najvećom dozom predrasuda, ali one uglavnom razvaljuju i objašnjavaju neke stvari svim nevernim Tomama.
Kad smo kod problema, i otežanih okolnosti, ne mogu da te ne pitam kakav je osećaj kada progovoriš glasno i zauzmeš se javno za sebe? Verujem da nisi jedina prolazila kroz epizodu samovolje i bahatosti muzičkih kompaniija i produkcijskih kuća, i da ima još izvođača i autora koji su prošli kroz iste ili slične probleme, ali malo ko o tome govori.
Svi znamo gde živimo, tamo daleko gde je glavna parola „snađi se“, i to je bio moj jedini način snalaženja. Mi moramo da počnemo da stvari zovemo pravim imenima. Moramo otvoreno da govorimo šta je problem, ali i ko je problem. Ja sam morala javno da progovorim o svom problemu. On se na kraju dana ne tiče samo mene, već se tiče svih mojih kolega. A nas je mnogo. I mi o tome svi pričamo. U našim krugovima. Dokle god ta priča ne izadje van našeg kruga, problem se neće rešiti. A problemi svakog čoveka koče, sapliću, ne dozvoljavaju mu da ide napred. Ja ne želim da me bilo šta koči, drži u mestu i sabotira. Želim da napredujem, da širim svoje znanje, radim na sebi i svom talentu, povezujem se i sarađujem sa ljudima koji mi prijaju i kojima prijam. U tome me ne može zaustaviti ni sistem, u tome me ne može zaustaviti ni neki pojedinac, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da muzičari danas u 99% slučajeva sami finansiraju svoj rad, a ja sam jedna od tih koja je sama svoj izvršni producent, tako da ovi novonastali problemi mogu samo da me pauziraju na neko vreme. „Mogu da me povrede, ali ne i da me povrede“.
U svakoj tvojoj pesmi kao da vidimo neku drugu Bojanu… Kako ih miriš sve u sebi?
Ne znam. Ne znaaaaam odgovor na ovo pitanje. Vozim se sa svim tim Bojanama već 34 godine, i čini mi se da je sve interesantnije. Marina Tucaković bi to opisala sa „ja samo luđa, luđa što sam starija“.
Pisanje je na neki način ogoljavanje, često su to veoma intimne misli, brige, radosti… da li ti je bitno da na neki način budeš i ranjiva? Deluje mi da to ne smatraš “slabošću”.
Najbitnije mi je da osećam svaki sekund i svaku reč pesme. Ne mogu da pevam i pišem nešto što mi se nije desilo. I ne vodim se time samo u muzici. To mi je životni princip. Idemo jako, iskreno i do koske. Volim kad je ljubav, ljubav do koske. Volim kad je prijateljstvo, prijateljstvo do koske. Volim da se svim srcem dajem ljudima i muzici. Puno puta me je to skupo koštalo, ali to ipak nije moj minus. Iskrenost nije slabost.
Neprestano otkrivam sjajne mlade ljude na muzičkoj sceni, dok je istovremeno i mnogo onog što me baš i ne raduje. Kako ti doživljavaš lokalnu scenu, šta ti nedostaje, šta deluje da ide na bolje?
Obožavam lokalnu scenu. Uvek sam bila fan domaćice, a čini mi se da je u ovom vremenu naša muzika posebno uzbudljiva. Internet se ustalio kao glavna platforma za promociju, ali su muzičari i izašli iz tog web okvira i sve više sviraju. Još jedna dobra stvar je ta što nas vreme u kojem živimo nateralo da budemo produktivniji, brži, ali i kvalitetniji u svakom segmentu našeg posla. Imamo mnogo fantastičnih artista na prostoru bivše Jugoslavije.
Kao pripadnik onih koji s punim pravom mogu da kažu “mi smo kultura to je naš gas”, jel se osećaš nekada usamljeno ovde?
Nikako. Zato i pevam taj stih u množini.
Za mene je “Vetar u kosi” jedan od sinonima sreće. Šta je za tebe sreća?
Meni je dobra pesma najveća sreća, i neka sad u to ime ide jedna Gabi Novak u duetu sa Majom Vučić. Stvar se zove „Za mene je sreća“. Eto, sve to.
