Blještav i razigran kolorit, bele rade, roze, plava i žuta, paint i pikseli, skice i veliki formati. Sve to čini prepoznatljiv svet umetnice Maje Đorđević čiji nam radovi uvek stave ili vrate osmeh na lice. Puno radi i stvara, ali joj polazi za rukom ono što mnogima teško ide: da izbalansira vreme i obaveze i stigne da ima otvaranja izložbi širom sveta, ali i da putuje iz zadovoljstva, i iskreno uživa. Nakon izložbe u Atini, a pre putovanja u Los Anđeles, zatekli smo je između kutija i novih slika, u sređivanju atelja i pakovanju, i porazgovarali o zadovoljstvu koje joj donosi slikanje, planovima za novu dekadu i koja to Čolina pesma opisuje njen život.
Tvoja devojčica je glavna junakinja radova i u izvesnom smislu i alter ego, a sad stvarno imamo i maske! To jest, svi mogu da budu ona, ili ti (ili je to isto?). Kakva je ona, kako bi je opisala kao junakinju?
Moja devojčica je moja najveća inspiracija. Kroz nju pokazujem svoje najrazličitije moguće situacije i osećanja. Poput, zaljubljenosti, sreće, tuge, uznemirenosti, veselja, straha… a takođe, kroz prizmu nje, govorim i o situacijama i iskustvima drugih žena, ali i muškaraca. Trudim se da ih prikažem na što bizarniji način, kako bih na kraju uspela da samu sebe zasmejem i priznajem – uspevam u tome. Nas dve se mnogo dobro zabaljamo, a moram priznati da u koju god vatru da je bacim, ona se uvek odlično snadje. Da, ona je moj pravi JUNAK.
Zato su i napravljene maske. Kako bismo svi mogli da se junačimo malo, poput nje. Maske su deo projekta „Everybody needs art“ koji se realizovao nedavno u Budimpešti, sa ciljem da virtuelne filtere, poput Snap-chata-a i Instagrama zamenimo pravom slikom i prilikom.
Tvoji radovi često deluju kao zabeleške, situacije uhvaćene u trenutku, kao da vodiš dnevnik. Šta ti je najbitnije da iskomuniciraš svojim radovima?
Dok radim na svom digitalnom dnevniku i crtam svoju devojčicu u gore navedenim situacijama, slušajući uglavnom dobar šlager, najbitnije mi je da nakon tog procesa samu sebe nasmejem, a pre svega iznenadim. Volim što ljudi, dok gledaju moj rad, učitavaju neke svoje priče i događaje i što uspeju da se indentifikuju sa njom – to i jeste suština. Volim i što su njihove priče često zabavnije od mojih prvobitnih, pa tako učimo jedni od drugih i stiže dodatna motivacija.
Iskreno, obožavam radost, spontanost i lakoću kojom pršte tvoje slike, ali činjenica je da iz njih stoji ozbiljno temeljan posao, “piksel po piksel”. Kako izgleda tvoj kreativni proces? Da li imaš neke rutine i pravila kojih se pridržavaš?
U mom radu postoje dva procesa. Prvi je dok beležim svoj dnevnik, crtajući na kompjuteru, telefonu ili tabletu. To predstavlja i najinspirativniji deo mog rada, jer tada nastaju skice u kojima me moja devojčica uvek vodi u dobar provod.
Druga faza je kada tu ekransku sliku prebacujem na platno. Slikam uljanim emajl bojama. Emajl sam izabrala kao medijum jer mi pomaže da postignem visok sjaj koji podseća na sam ekran. Ok, znam da je emajl veoma otrovan, ali odgovara kako bih postigla baš taj efekat – zato ne slikam bez maske. E, onda kreće krivljenje kičme i bol u kolenima jer sve slikam na podu zbog samih boja i njihovog sušenja. Preciznosti radi – jedan lejer 24 sata. (smeh) Kao sto si rekla piksel po piksel. Trudim se da izgledaju pravilno što je više moguće, ali isto tako obožavam i svaku nepravilnost kod njih. Najveća satisfakcija je kad to platno, najčešće velikih dimenzija, podignete posle određenog vremena i kada istu onu malu ekransku sliku – oživim.
Koji deo art sveta te odbija, a šta te privlači?
Nekada vas upravo privuče izazov da savladate stvari koje naizgled odbijaju zarad dobrog show-a i svoje umetnosti. Kada vlada zdrava atmosfera i komunikacija među saradnicima, onda prepreka ne postoji. Umetnikov izraz se ogleda u slikama, a njegov karakter u samom procesu rada. Ne dozvoljavam da izraz ne bude kompatibilan sa karakterom, pa samim tim odbijanje je samo opravdanje za nedovoljnu motivaciju u radu.
Složićemo se oko toga da si uspešna mlada umetnica. Šta je za tebe uspeh, kako ga definišeš?
Uspeh je definitivno kada radite ono što volite i kada uživate u svom procesu rada. Srećna sam što je moj uspeh u poslu rezultirao uspehom – zadovoljstvom i u drugim sferama mog zivota. Mene su upravo moje slike odvele na najrazličitija mesta, u daleke zemlje i upoznale me sa brojnim ljudima, koji su od poslovnih saradnika postali moji bliski prijatelji, sa kojima danas neretko više pričam o svakodnevnim stvarima, a manje o artu. Uspeh je i kada imate sestru Mašu, i divne roditelje koji vas podržavaju u svemu, kada odem u London i volim Miloša, kada legnem i odmah zaspim i ujutru slikam do iznemoglosti.
Šta u ovoj fazi života učiš novo o sebi, drugima, svom radu?
Ovo je period kada dolazi prava potvrda mog rada, a to me podstiče i inspiriše da radim jos luđe, a moje slike otkriju neku novu Maju. One su zapravo moji i najveći kritičari i najverodostojniji znaci razvitka i napredovanja.
Da dan traje 25h, kako bi provela taj sat viška? Za šta ti fali vremena u danu?
Moram priznati da sam veoma dobro organizovana i da stižem sve! Ali stvarno! Verovatno bih taj višak investirala u malo duži san. Značiće mi.
Pravilo/citat/pesma koju živiš?
Koji su sledeći planovi? Kako će izgledati početak nove decenije, i ova okrugla 2020. godina za tebe?
Ovu godinu sam zaključila svojom velikom solo izložbom “I AM ALWAYS A DIFFERENT PERSON” u mojoj galeriji Dio Horia u Atini, na kojoj sam radila poslednjih nekoliko meseci veoma aktivno. Radujem se što početkom januara idem u Los Anđeles na dva meseca, gde ću raditi rezidencijalni program sa Balkan Projectom koji vodi naša talentovana glumica i osnivač ovog velikog projekta Marija Karan. U februaru cemo tamo otvoriti pop-up show za vreme Frieza, a nakon toga ću napokon moći da odmaram i volim svog Miloša u Londonu.
Šta je za tebe sreća?
Da sam tvoja bela rada.
