Delovanje francuskog umetnika Clémenta Bedela u mnogome je vezano za Beograd i lokalnu umetničku scenu budući da poslednjih nekoliko godina živi i radi ovde. Verovatno i najznačajniji deo njegove umetničke evolucije se dogodio upravo ovde i iako trenutno više ne živi u Beogradu uvek mu se rado i često vraća. Njegovi radovi se bave problemima savremenog sveta i prepoznatljivi su po kvalitetu da nas prenesu u onirički prostor i vreme. U njegovim slikama realnost, prostor i vreme su rastegnuti, razliveni pojmovi u kojima apokalipsa zadobija neverovatna estetska obličja, problemi su stvarni, ali sve pomalo izgleda kao san. Na granici između realnog i fantastičnog Clément stvara svet koji je hibridan i čiji prostori odgovaraju na goruće probleme u kojima se čovečanstvo i planeta Zemlja nalaze: od indiferentnosti prema izbeglicama, preko ne dovoljno brige zbog preterane proizvodnje i konzumacije, do ekološke katastrofe i posledičnih klimatskih promena.
Međutim, njegove slike nisu niti deprimirajuće niti sasvim distopijske. One govore o onome što dolazi posle i sasvim sigurno predstavljaju kraj jedne ere, jednog doba, ali su i dobar podsetnik da je priroda ta koja se stalno obnavlja i koja će pronaći način da nastavi da živi, a i čovek u njoj, nekako. U umetničkom prostoru U10 ovog vikenda je zatvorena Clémentova najnovija izložba „S druge strane mora“ i tim povodom smo popričali sa njim o problemima, umetničkom razvijanju i otporu koje donosi slikarstvo.
I, šta se krije “S druge strane mora”? Šta je to što ne vidimo (ili što ne želimo da vidimo)?
Prvo i krajnje bukvalno značenje naslova se odnosi baš na to “što ne ne želimo da vidimo”. U Srbiji su deponije otpada nažalost sastavni deo pejzaža, ali u Zapadnoj Evropi u kojoj sam ja odrastao to je izuzetno redak prizor. Jedan od razloga je zato što dobar deo našeg otpada izvozimo u druge zemlje, posebno zemlje jugo-istočne Azije da tamo bude “recikliran”. Sasvim očigledno te države nemaju potrebnu infrastrukturu da se nose sa tolikom količinom otpada, i stvaraju se ogromna polja đubreta koje se potom baca direktno u okean, u drugu stranu mora, daleko od očiju i brige Zapada.
Možeš li da nam ispričaš nešto više o izložbi? Čime se baviš u svojim radovima?
Ova izložba i sami radovi predstavljaju senzibilno građenje svetova, sa druge strane mora, gde se hibridni i poznati elementi spajaju i nude prostor da se odmaknemo i promislimo, vidimo stvari koje nas okružuju u nešto drugačijem svetlu. Da se poslužim rečima kustoskinje Maje Ćirić ovo su imerzivna okruženja koja su smeštena u prostor U10 galerije i koja su zapravo pokušaj da se kreira spokojan način da se ostane prisutan, uz problem koji je čovečanstvo stvorilo, a ne sile prirode.
Koji je savet najbolji koji si ikada dobio?
Potpuno sam nesposoban da odgovorim na ovo pitanje. Mislim da je mnogo saveta jednako značajno i ne mogu da odlučim. To je verovatno i razlog zašto moje slike nemaju jasnu i jedinstvenu tačku fokusa, uvek je više elemenata koji dele centar pažnje. Tako da da, možda su mi ljudi i saveti zapravo pomogli da usput prihvatim ovu raznolikost fokusa, bez zapostavljanja stvari, pokušavajući da pronađem balans.
Sada kada je izložba gotova, šta te čeka, šta planiraš? Novi projekti, nove izložbe, rezidencije?
Nakon što se izložba završila vraćam se u svoj studio u Francuskoj gde ću početi da radim na novoj seriji radova, gde ću se u mnogome oslanjati na elemente i koncepte iz ove ali i dodati skulpturu i instalacije. Što se tiče sledećih izložbi raduje me što ću učestvovati na Bijenalu Mladih ovde u Beogradu i verovatno imati solo izložbu u Nici početkom 2022. U međuvremenu, tražiću nove prilike da opet dođem i posetim Beograd.