Ekskluzivno za BURO: intervju sa Michael Elmgreen & Ingar Dragset, umetnicima koji stoje iza Prada Marfa
Provociranje odgovora i postavljanje pitanja, umesto klasičnog stvaranja umetnosti, bila je početna misija Elmgreen&Dragset dua još od davne 1995. godine kada su započeli svoju “umetničku” vezu, a tako je i danas. Tokom dve decenije oni su više puta uspevali da zatalasaju učmali svet savremene umetnosti i zadobili izvesnu vrstu reputacije da javnost od njih može da očekuje sve, samo ne ono na šta su navikli. Polazilo im je za rukom da transformišu galerije u noćne klubove, sumorne čekaonice bolnice ili pak da na najvidljivijem mestu za gledanje Statue slobode instaliraju ogroman i potpuno neupotrebljiv teleskop. U svojim skulpturama, instalacijama i performansima, Elmgreen&Dragset na sasvim autentičan način redefinišu kako se umetnost predstavlja i doživljava. Njihov rad pozajmljuje elemente iz društvene kritike i arhitekture, kao što je to slučaj sa Prada Marfa (2005), Pradinim butikom smeštenim u teksaškoj pustinji, ili pak one-act play Drama Queens (2007), u kojem je publika imala mogućnost da daljinskim upravljačem kontroliše replike nekih od najikoničnijih skulptura, uključujući Koonsovog Zeca, koji govori glasom Kevina Spaceya. Za Bijenale u Veneciji 2009. godine predstavili su kolekcionare, zamišljene životne prostore porodice i suseda koja sakuplja umetnost, gde su pored vrhunskog dizajna prikazani radovi umetnika poput Maurizia Cattelana i Tom of Finland. Uprkos jako zgusnutom rasporedu i čestim odsustvima, pustili su me da na kratko zavirim u deo njihovog sveta, u želji da doznam kako se u ozbiljnim umetničkim krugovima stvaraju milioni.
Započeli ste saradnju u stvari kao ljubavni par i upoznali ste se u noćnom klubu. Možete li mi reći kako strast između dva partnera utiče na kreiranje umetničkog izraza i da li ona zapravo predstavlja olakšanje ili prepreku za stvaranje umetničkih dela? Postoji li žudnja za takmičenjem kao u većini odnosa?
Pa, radimo zajedno od samog početka naše umetničke prakse zajedničkog stvaranja umetnosti i to je jedino što znamo. Kad smo se upoznali i počeli zajedno da radimo performanse, nikada nismo znali da će to postati doživotna saradnja – nije bilo planiranja, strategije. Tokom godina zajedničkog rada, dijalog između nas postao je od presudne važnosti za našu praksu: temelj našeg kreativnog procesa. A onda, kada dugo sarađujete, pojavljuje se treća osoba – u našem slučaju „Elmgreen & Dragset“.
Gospodine Elmgreen, jednom ste rekli da je bavljenje umetnošću mnogo društvenije nego sedenje kod kuće i pisanje poezije. Mislite li da umetnost postaje sve više antisocijalna?
Ako kao umetnik ne zaboravite da imate publiku – veću od zatvorenih krugova profesionalaca i kolekcionara – umetnost je i dalje društvena interakcija. Ako radimo kao dvojac, naša praksa i procesi delimično su društveni, dijalog sa nekim sigurno je društveniji nego što je to slučaj sa pesnikom koji radi sam.
Jedno od vaših prvih radova bilo je performans slikanje galerije belom bojom tokom 12 sati. U to vreme, to je bio način da se istraži šta umetnički svet zaista znači. I šta mislite danas, nakon svih ovih godina, o istoj temi?
Nismo bili akademski obučeni kao umetnici. U početku nam je svet galerija i institucija svima bio nov, pa smo mu prišli sa zdravom sumnjom i radoznalošću kao strancima. To je značilo da smo stalno bili iznenađeni i prepuni pitanja, a jedno od najvećih je bilo: zašto svi prostori sa belim zidovima izgledaju potpuno isto? Svugde smo našli ove bele zidove i iste sive betonske podove. To se nije promenilo. Čak i restorani brze hrane izgledaju iznutra drugačije od većine galerija – širom sveta. 12 sati bele boje / nemoćne građevine, Sl. 15, (1997) bio je način da se izgradi i uništi galerijski prostor i skrene pažnja na tu istovetnost i sveprisutnost. Ali samo dodavanjem ogromnih količina sopstvenog materijala – bele boje – prostor je počeo da insistira na sopstvenom postojanju – sa debelim slojevima boje koji su se slivali po zidovima i na pod. Od tada, transformišući prostore kroz male modifikacije kada stvaramo instalacije u institucijama poput bazena Whitechapel (Whitechapel Gallery, London, 2018) – gde smo izgradili napušteni bazen u glavnom galerijskom prostoru – ili naš show Die Zugezogenen iz Kunstmuseen Krefeld-a (Nemačka, 2017) – gde smo zgradu muzeja Mies van der Rohe pretvorili nazad u domaću vilu, stvarajući narativ o migraciji vezanoj za Brexit – takođe može biti efikasan u smislu podsticanja ponovne procene okruženja sa kojima se ljudi redovno susreću iz dana u dan.
Od gej pisoara do Pradinog butika u teksaškoj pustinji, čini se da je krajnji cilj vaše umetnosti provokacija. Kakav uticaj ima negativna reakcija na vas?
Mi zapravo nemamo cilj nikoga da provociramo svojom umetnošću. Provokacija podrazumeva da možete predvideti kako će ljudi reagovati na nešto, a postoji određena arogancija u pretpostavci da znate nečije mišljenje. Trudimo se da ne propisujemo ili ne izazivamo neku posebnu reakciju publike i ostavljamo svoja dela otvorena za više interpretacija. Umetnička dela su samo izgovor za dalje razmišljanje o temama kojima se bavimo. Radovi imaju odjek na publiku na različite načine, u zavisnosti od toga gde i kako su izloženi. Nešto je korisno u ostavljanju prostora za publiku da imaju raznolike reakcije i stvore sopstvenu vezu sa našim radom. A ponekad se dogodi da posetilac jedne od naših hepeninga ima mnogo pametnije tumačenje našeg rada nego što smo u stvari i sami mogli da pretpostavimo.
Dolazim iz zemlje u kojoj je rođena Marina Abramović. Nedavno je imala veliku retrospektivnu izložbu u Beogradu i publika je bila podeljena: dok su jedni mislili da je ona apsolutni Bog, drugi deo javnosti je smatrao da je njena umetnost jeftina provokacija. Da li se suočavate sa sličnim problemima kada je u pitanju vaša umetnost? Da li se trudite da to objašnjavate ljudima koji vas ne razumeju?
Pa, deo stvaranja umetničkih dela koja nemaju jedno određeno ili propisano čitanje često znači da reakcije mogu biti različite. Svako ko poseti muzej ili doživi javnu skulpturu ima individualnu priču i pozadinu, drugačiju osnovu iz koje nailazi na svet oko sebe. Uvek imamo na umu publiku kada radimo projekte. Mnoge su naše skulpture namerno otvorene za pitanje, jer ne deluju unutar onoga što bi se moglo označiti kao linearna logika, međutim, mi lično nismo veliki ljubitelji umetnosti koja je previše hermetična ili zagonetna. Mnoga naša vajarska dela imaju performativni element – koji ukazuje na neku vrstu akcije koja se upravo dogodila ili će se tek dogoditi. Jedan primer je naša stalna skulptura u Ingarovom rodnom gradu, Trondhajmu u Norveškoj. Rad se zove Expectation (2018) i čini se da još nije predstavljen. Odliven je u metal i obojen u belo, podseća na krpu nad spomenikom. Na otvaranju je delo otkriveno ispod belog platna, što je bilo neverovatno jer je rad i dalje izgledao isto kad je skinuta prava krpa i otkrivena skulptura.
Kada ste odavno odlučili da napravite svoj studio u napuštenoj zgradi u ovom delu Neuköllna, svi su vam rekli da ste ludi. Danas je, međutim, drugačije, svi žele da žive upravo ovde. Kako vidite tu promenu, da li mislite da je Berlin izgubio svoju raznolikost i da vojska ljudi koji nose crno na ulici izgledaju poput mimikriranih kustosa? Kako se osećate u ovom delu grada, da li vas uopšte inspiriše ili vas to nervira?
Neukölln je zaista raznolik kvart. Postoji veliko tursko i bliskoistočno stanovništvo, stariji Berlinci koji decenijama žive na tom području, mladi hipsteri iz cele Evrope i šire, porodice radničke klase, studenti i kreativci. Stalno čujete različite jezike dok hodate ulicom. Kao rezultat ove mešavine, male zajednice su se razvile u okolini i sve se nekako tare jedno od drugo, što obogaćuje prostor u našim očima. Naravno, tokom godina je došlo do promena i neke kafeterije su postale ležernije, barovi i restorani se neprestano otvaraju, ali osećaj koji smo imali vezano za ovaj kraj se nije toliko promenio jer je oduvek postojala takva raznolikost i većina autentičnih prodavnica još uvek preživaljva i nisu istisnute lanacima poput Starbucksa. Prošle godine smo napravili skulpturu pod nazivom Kip slobode (2019), koja se sada nalazi ispred Hamburger Bahnhofa u Berlinu. To je stvarni komad Berlinskog zida koji smo modifikovali tako što smo u njega postavili bankomat. 2019. godine je obeležena tridesetogodišnjica pada zida i rad se bavi promenljivim pejzažem samog grada. Bankomat naravno ne radi. Upravo ona govori o tim promenama.
2009. godine predstavljali ste svoje rodne zemlje na Venecijanskom bijenalu veoma upečatljivim radom o kućama kustosa. U tom smislu, recite mi kako izgleda savršen kustos vašeg dela? Ili možda bolje: koji je vaš idealan prostor za izlaganje, osim galerija ili pustinja?
Oprobali smo se u obe uloge: kurirani smo i bili smo kuratori, tako da smo zaista uspeli da prikažemo umetnost u velikom rasponu – od malih propalih galerija 90-ih do Rockefeller Centra u Njujorku, gde smo postavili veliku uspravnu skulpturu bazena ili skulpturu Van Gogovog uha (2016), gde je hiljade ljudi imalo priliku da prolazi pored nje svakodnevno. Pojam Marka Augea o ne-mestima uveo je tu ideju za procenu prostora koji su zanemareni, što je svakako uvek izvor naše inspiracije. Takođe smo realizovali mnogo projekata specifičnih za određene lokacije. U muzeju umetnosti PLATEAU Samsung u Seulu imali smo samostalnu izložbu 2015. godine gde smo prilično konvencionalni muzejski prostor pretvorili u autentično aerodromsko okruženje, sa pojasevima za prtljag, oglasnim pločama i kolicima. Sa kolekcionarima na Venecijanskom bijenalu 2009. godine stvorili smo ove dve kuće za kolekcionare u nordijskim i danskim paviljonima, u osnovi zato što su dva paviljona već izgledala kao privatne vile u elegantnom kvartu. Radili smo sa postojećom arhitekturom i osećajem prostora kako bismo izgradili ove instalacije i razvili narative, a ceo Guardini bio je veći kontekst. Dakle, stvaranje umetničkih dela pogodnih za određene prostore često je naš modus operandi.
Prada Marfa je bila privremena umetnička instalacija u početku ako se dobro sećam. Međutim, u međuvremenu je postalo nešto što ljudi itekako prepoznaju. Šta mislite o životu vaših radova nakon njihovog nastanka?
Nova dela, a posebno naše javne ili skulpture na otvorenom, vremenom se integrišu u svoje okruženje, ponekad razvijaju i sopstvenu sudbinu. Prada Marfa je dobar primer zato što je, kada je realizovana 2005. godine, prodavnica namerno postavljena u zaista izolovanom području na strani dugog, usamljenog autoputa u Teksasu, 60 kilometara od najbližeg grada. Ljudi bi prošli pored nje, a ne nužno i znali o čemu se radi, jer se radilo o zauvek zatvorenom butiku u kojem ne možete ništa kupiti. Ali sada, od kada su se društveni mediji i pametni telefoni razmnožili, umetničko delo više nije tako izolovano. Njegova publika se proširila jer su imali pristup većem broju dela i istovremeno je postala svojevrsna Instagram destinacija, što znači da je sve veći broj fotografija snimljenih dela. Nismo mogli to da očekujemo, jer kada smo uradili posao 2005. godine, na otvaranju je bilo oko 35 ljudi. Ohrabrujuće je kada radovi preuzmu svoj život i razvijaju se izvan vaše kontrole.
Da li se kajete zbog nekih dela koja ste napravili?
Svako može da uči na svojim greškama; s toga odgovor je: ne.
Šta je prvo što uradite kad dođete u kancelariju nakon što niste ovde?
Popijemo kafu, zapalimo cigaretu i razgovaramo sa zaposlenima iz studija o onome što se dogodilo dok nismo bili kod kuće.
Na kraju bih vam postavio možda jedno glupo pitanje: u jednom intervjuu gospodin Elmgreen je rekao da je gospodin Dragset lepši deo vašeg tima. Da li je došlo do promene ili je sve isto?
Verovatno je i dalje isto. Ali bolje je da se malo raspitate okolo kako biste dobili objektivniji odgovor na ovo pitanje, ha-ha.