Fernando Bayona: „Moramo da eliminišemo suvišno da bismo zadržali ono što je važno“
Ako ste poslednjih meseci prolazili Knez Mihailovom ulicom, male su šanse da vam galerija Instituta Servantes nije privukla pažnju. Tokom celog leta, u galeriji u prizemlju Instituta izložena je serija fotografija u kojoj se dokumentarno i umetničko prepliću na uzbudljiv i promišljen način. Autor, fotograf Fernando Bayona je za projekat “Varljivost sećanja” uronio u bogate fondove fotografskog arhiva dnevnog lista ABC u potrazi za svedočenjima o trenucima velikih nesreća. Opsednut idejom neuspeha, njegov cilj bio je da poveže analitički i naučni način kojim jedan arhiv upravlja sećanjima, sa haotičnijim i subjektivnijim oblikom ljudskog pamćenja.
Kako Bayona kaže ovo je serija radova kojom je pokušao da navede publiku da razmišlja o opasnostima zaboravljanja katastrofalnih događaja sa namerom da se spreči njihovo ponavljanje. Vođen tom idejom stvarao je diptihe u kojima je spajao dokumentarne, originalne fotografije iz arhiva sa portretima pojedinaca koji i danas trpe nepravde, u želji da potvrdi ideju da se istorija ponavlja i da je naše pamćenje slabo. Baš o tom pamćenju koje nekada ume da nas i prevari, a nekada i da oslabi, smo i pričali. O onim najvažnijim i najranijim sećanjima i koliko umetnost zavisi od istog, ali i tome kako izgleda proces njegovog rada i čemu daje prednost tokom stvaranja.
Da treba u jednoj fotografiji da predstaviš DANAŠNJI svet kako bi to izgledalo? Kako bi se zvala ta fotografija (ili serija)?
Verovatno bih tu seriju nazvao “Zaustavljeno vreme”. Zamišljam je kao seriju fotografija vrlo bliskih kinematografskoj estetici, sa zasićenim bojama i pažljivim sceniranjem, sa intimnim i prijatnim prostorima, prepunim introspektivnih likova koji se nalaze u ključnom trenutku svog života – u trenutku donošenja važnih odluka, kada postaju svesni da se upravo dogodila značajna promena koja će izmeniti njihov život ili je pak ta promena vrlo blizu.
A nasuprot tim fotografijama, poput nekog diptiha, nalazili bi se potpuno prazni arhitektonski prostori, fotografije gradova bez ljudi. Te scene bi bile snimljene tokom ranih jutarnjih sati, kada se budimo, tokom onih trenutaka tišine u kojima sve izgleda moguće, koji su otvoreni za bilo kakvu misteriju i razmišljanja.
Kako planiraš da završiš godinu? Koji su ti planovi do kraja, ako uopšte išta više i planiraš u godini kad je to nemoguće?
Imajući na umu to da je ova 2020. godina trebalo da bude puna sjajnih projekata, putovanja i izložbi, a da je gotovo sve otkazano ili stavljeno na čekanje dok se zdravstvena situacija izazvana koronavirusom ne poboljša, mislim da je najbolja opcija ne praviti nikakve planove. Odlučio sam da se zaključam u studio dok sve ne prođe, da se bavim postprodukcijom svojih sledećih serija i radova, kao i da radim na svojoj doktorskoj tezi na Univerzitetu u Granadi. S obzirom na to koliko je čudna ova godina, radije ne bih pravio planove mimo onih koje mogu da kontrolišem.