Jelisaveta Orašanin Teodosić: O predstavi „Laž”, istini i introspekciji u pozorištu
Predstava „Laž” rađena prema tekstu Florijana Zelera, a u režiji Nikole Ljuce, rasprodata je pre početka same kampanje. Nedavno je premijerno izvedena na velikoj sceni „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta, završivši sa ovacijama publike.
U glavnim ulogama našli su se jedni od velikana savremenog domaćeg glumišta – Miloš Biković, Jelisaveta Orašanin Teodosić, Tamara Krcunović i Miodrag Radonjić. Upravo sam sa Jelisavetom razgovarala o ovoj predstavi, lažima i istinama koje svakodnevno izgovorimo i njihovoj isprepletanosti u partnerskim odnosima.
Kako glumačka postava, tako i ona iz kulisa (režija, dramaturgija, scenografija, muzika) predstave Laž je fascinantna. Kako ste se svi uklopili, tokom pripremanja predstave, ali i tokom izvođenja?
Već šest godina nisam imala premijeru u pozorištu, iz opravdanih razloga kao što svuda govorim. Bilo je vreme da se vratim u svoje matično pozorište. Tamara Krcunović je odavno pronašla tekst Florijana Zelera, ali je čekala pravi trenutak da se sve kockice sklope. Florijan Zeler je genijalan pisac i svi njegovi komadi su sjajni. Tamara je donela tekst u BDP i reditelj i moj nekadašnji asistent sa Fakulteta Jug Radivojević nas je sve pozvao. Pročitali smo tekst preko telefona i ja sam momentalno bila oduševljena.
Reditelj Nikola Ljuca nas je sve vreme držao, jer tekst na prvo čitanje deluje jednostavno, ali je zapravo izrazito slojevit. Što ga više puta isčitavate, u svakoj replici pronalazite novo značenje. Svi smo morali da se složimo oko jedne istine. Šta je istina, a šta laž u komadu, jer se upravo one prepliću i to u kontekstu svakodnevnih muško-ženskih odnosa. Dogovorili smo se da tu predstavu igramo u aprilu i oktobru. Ušli smo u taj projekat koncentrisani, jer smo imali samo mesec i po dana za pripremimu. Bili smo poprilično u panici i niko od nas nije rezervisao karte – eto jedna mala duhovita priča. Niko nije ostavio karte za sebe, jer smo računali imamo 14 igranja, moramo da reklamiramo predstavu, da svuda gostujemo. Na kraju nismo ni stigli. Tek što smo fotografisali kampanju, za bilborde, autobuse… a publika je već kupila sve karte. Predstava se rasprodala – 6000 karata je prodato za osam dana. To se nije desilo veoma dugo.
Održali smo veoma posećenu konferenciju za štampu nakon što je predstava rasprodata. Gostovali smo po emisijama da kažemo da su prodate sve karte (smeh). Prvi put mi se desilo da najavljujemo premijer na televizijskom gostovanju i da govorim da su sva igranja rasprodata (smeh). Nama je i oktobar prodat. Ubacili smo dva igranja u matine formi, jer je velika potražnja za predstavom. Ljudi su nam verovali – imali smo garanciju fenomenalnog teksta. Zahvalni smo što su karte rasprodate pre izvođenja predstave. Reditelj Ljuca nas je sve vreme koordinisao ka svedenoj igri.. Iako se predstava igra na velikoj sceni BDP-a, imate osećaj da gledate kroz špijunku nečijeg stana. Tu su fenomenalna scenografija, svetla i naša ogoljena gluma bez bilo kakvih drugih sredstava, sa strane kostima. Imate osećaj da se sada tim ljudima dešava to. Kada je prošla premijera, dobili smo potvrdu od publike i svi su mahom oduševljeni.
Sa Bikovićem i Mićkom sam studirala na istoj klasi i igrali u pozorištu, a sa Miodragom prvi put glumim u pozorištu. Uživam u igranju. Iako nam je bio kratak pripremni proces, mnogo istine je moralo da uđe, mnogo naših emocija i životnih iskustava koje nismo morali da prepričavamo jer se dobro poznajemo. Sa Tamarom takođe imam sjajan odnos, igramo predstavu „Hotel 88” već šest godina i dobre smo prijateljice. Nismo morale da prolazimo proces upoznavanja i to nam je mnogo značilo. Ono što je zanimljivo je da sam ja sanjala da se svako od nas zove pravim imenom u predstavi. Kada smo počeli probe, boravila sam u Bolonji, pročitala sam tekst i iste večeri sam sanjala da se zovemo našim imenima. Na prvoj probi sam im to i rekla. Ljudi time nemaju otklon, znaju da govorimo istinu. Lakše i pohvataju likove. U prvoj sceni je Mićko prevario Jelisavetu. Publika zna ko su Mićko i Jelisaveta. To je dalo dodatnu intimu predstavi.
Predstava se žanrovski transformiše – od humorstičkog narativa do sirove i ogoljene realnosti drame. Koliko vam je bilo zahtevno izneti sve te emocije na sceni?
Bilo je veoma zahtevno izneti, jer se sve čini dosta jednostavnijim na prvo čitanje, a onda shvatite koliko slojeva sadrži. Zeler je sam istakao da su prve dve scene vodviljske, a treća, četvrta, peta i šesta da su drama. Vi iz potpunog vodvilja ulazite u dramu. To je jako izazovno i za to morate da imate jako dobrog reditelja. Mi glumci mnogo volimo vodvilje, to opuštanje i skrivanje iza likova. Na kraju je Ljuca rešio imamo dramu sa elementima komedije, jer su to toliko žive i svakodnevne situacije, da svaka osoba koja je proživela te ljubavi, i u bilo kom emmotivnom parterskom odnosu može da se identifikuje. Onda doživite ono što Oliver Mandić peva: „Smejem se, a plakao bih.” To je moto ove predstave, iz moje perspektive. Imali smo retku sreću sa rediteljem, jer nismo imali ni generalnu probu, a pretpremijera nam je bila u 11 ujutru između naših snimanja. Imali smo veliku veru u Ljucu koji nas je sve vreme vraćao i govorio nam da mu verujemo i igramo je kao surovu dramu. Na kraju je to ispalo sjajno. Za naša očekivanja, publika se mnogo smejala. Biković se zeza: „Nadam se da ispred imamo nekog advokata za razvode koji će ovo rešiti.”
Znači ova predstava nije za prvi dejt? (smeh)
Ni ako ste u vezi (smeh). Drug se šalio : „Moja žena je trebala danas dođe na predstavu, ali Bogu hvala nije stigla.”
Kada si sebe poslednji put uhvatila u laži?
Lažem decu svaki dan da nema čokolade. Ili evo kao sad, igramo se žmurke i ja je vidim ali se pravim da je ne vidim. To su te neke bele laži u kojima ja učestvujem. Za sve drugo zaista nemam snage. Fakultet nas je naučio toj nekoj istini, što je najjednostavnije, a opet je istina nekad i najteža. Najlakše je lagati. Teško je posle plivati u lažima, ali u trenutku je najlakše slagati. Istinu je mnogo teže reći, nego reći neku laž.
I sami sebe nekad lažemo.
To su normalne stvari. Treba sebi nekad malo ugađati – pojedi taj kolač, šta te briga za izgled (smeh). Ovo sve drugo – krupne, velike laži ne vode ničemu.
Gledanje predstave, kao i igranje u istoj uvek donose transformaciju, introspekciju. Da li te je ova predstava na neki poseban način zamislila?
Svaki proces, bilo na filmu ili u pozorištu predstavlja kopanje po emocijama i ličnim iskustvima. To je ostavljanje sebe na sceni. To nije neko drugi. Mogu da budem obučena u drugi kostim ali sam to uvek ja. U ovoj predstavi smo kopali, izvlačili stare stvari i dovlačili nove. Svi smo se zamislili. Ne može čovek da ostane ravnodušan posle ovakvog teksta. Ja igram Jelisavetu, koja je mlada i polenta, vesela, čija je krilatica: „Ne moramo baš svi sve da znamo.” Ona lepršavo ide kroz život bez većeg udubljivanja u probleme. Prikriva istinu, kreira svoju verziju istine. Opet, ni ne moramo svi sve da kažemo, nekad je mudro i prećutati nešto. Da su ovi likovi izgovorili sve što su mislili u trenutku, izbila bi apokalipsa.