Ima nečega u radovima Ljiljane Šunjevarić što nas gotovo odmah poziva na putovanje i budi potrebu da se pokrenemo gde god to odvelo, ali što istovremeno kao da unapred tera da razmišljamo šta posle tog putovanja ostaje. Kako će se iskustvo kretanja vratiti kao sećanje i tako sa nama ostati, gde pripadaju ta mesta na kojima više nismo, kojih se samo sećamo, i koja kao takva, izmenjena, ne postoje ni na jednoj mapi, osim na onim unutrašnjim? Ljiljana već nekoliko godina predaje slikanje na Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici, i njeni najnoviji radovi, nedavno predstavljeni na izložbi „Varoš Nova“ u galeriji U10 su nastali upravo kao ishod promišljanja stalnog putovanja Ibarskom magistralom, na relaciji Beograd-Kosovska Mitrovica. Pokret jeste bitan za njenu umetničku praksu, međutim, kada govori o kretanju, ona zapravo na prvom mestu govori o sećanju, pamćenju i memorisanoj stvarnosti. Upravo o tome smo i porazgovarale, kao i o tajnim mestima na koja odlazi da odmori i o čemu to trenutno najviše razmišlja.
Bez kojih reči, koncepata, razmišljanja ne možeš da zamisliš svoju umetničku praksu?
Kada bih izdvojila sve nazive svojih izložbi, nazive radova i koncepte koje sam do sada napravila, imam utisak da bih i ne gledajući u stvoreno mogla da uredim dobre naslove za pripovetke i sve to spakujem u knjigu. Evo, na primer, nabrojaću neke od naziva, koji zvuče kao sadržaj knjige: Most na Uvcu, Novodevičansko, Plaže, Radoinjsko jezero, Ruslanova, Policajci posmatraju crtež mosta na reci Ibar, Seobe, Homo saker, Fabrika betona, Prizori, Završavajući Leonarda, Groblje na Ibarskoj…
Ispričaj nam nešto o svojoj novoj izložbi “Varoš Nova”.
Na izložbi su predstavljeni radovi koji su nastali kao ishod dugogodišnjeg promišljanja stalnog putovanja Ibarskom magistralom, kroz Srbiju. Većina mojih putovanja u proteklih sedam godina odvijaju se na relaciji Beograd – Kosovska Mitrovica. Između ova dva grada nalazi se niz mesta koja po svojoj strukturi i urbanizmu ne pripadaju ni gradovima ni selima. Sva ta mesta, varoši, su ono što mi ne živimo i ne osećamo kada smo u megalopolisu. Meni je bilo važno da su zabeleženi prizori posmatrani u pokretu, dok se vozim autobusom ili autom, da ti prizori budu zaustavljeni i da, na određeni način, ostanu fiksirani u pamćenju. Ta upamćena mesta su: Most, Fabrika betona, Groblje… Video zapis, koji sam napravila kao usporen snimak, takođe upućuje posmatrača na sećanje celine puta, na prizore koji se nižu.
Bez želje da previše učitavam ali čini mi se da je paleta koju si birala užasno važna. Mene lično podseća na prirodu sećanja, koje ima tendenciju da zamrzne kadrove ali i da izgubi boju. Kakva je tvoja veza sa sećanjem?
Da, predmet sećanja je za mene određeni topos, mesto koje uvek pokušavam da problematizujem u svojoj umetničkoj praksi. To podrazumeva ne samo puko preispitivanja onoga što je vezano za moj intimni, lični doživljaj memorisane stvarnosti već sve ono što je uticalo na način na koji se u svesti oblikuje. Takođe, duboko sam uverena da su sva naša sećanja deo kolektivnog pamćenja i da umetnički radovi i mene i posmatrača uvode u sećanje istog. Sećanje i pamćenje proizilaze jedno iz drugog. Važno mi je da određenu situaciju, scenu, događaj ili prizor postavim pred posmatrača kao određeni totatalitet, kao monumentalnu sekvencu zapamćenog i da tako slika, umetnički rad, preispituje sećanje koje za sve nas egzistira u sadašnjosti.
Sam postupak slikanja kao traganje za kontekstom boje i atmosferom obojenosti kod radova predstavljenih na izložbi „Varoš Nova“ je za mene bio od velike važnosti. Želela sam da posmatrač ima utisak puta i putovanja, ali i prisećanja na tipično viđeno i tako prepoznato, na kolorit kakav nam se najčešće javlja u brzim mislima ili snovima, u kojima nestaju detalji a oblikuju se atmosfere scena i prizora u pokretu.
U tekstu za izložbu se navodi da su tvoje slike “kao pogled kroz prozor u pokretu – prozor voza ili autobusa”. Koliko su putovanja važna za tebe? Ili je možda bolje reći kretanja?
Kretanje nije za mene samo puko zanimljivo putovanje ili sugestija onoga što danas zovemo nomadizmom, mislim da je tu pre reč o kretanju unutar mišljenja i u procesu promišljanja onoga sa čim smo suočeni u pokretu, u premeštanju. Zanima me način na koji se trase putovanja i konstantna prelaženja kroz iste predele upisuju u nas i zanima me koliko se tim ponovljenim prolascima i beskrajnim suočavanjima vremenom u nama povećavaju i rastu slike i oblici viđenog.
Da, sećam se i tvoje izložbe “Seobe: Slika prizora” koja je na mene baš ostavila jak utisak. Ne toliko ni zbog narativa koji se provlači kroz našu istoriju i iskustvo, već me je dosta pomerila ideja o “seobama” kao opštem mestu konstantnog kretanja, dolaženja i odlaženja.
To je kao kod ideje seoba kod Crnjanskog – “ima seoba, smrti nema”. Sva naša kretanja kroz život su stalne seobe.
Koje promene oko sebe primećuješ u poslednjih nekoliko godina?
Naviknuti smo da živimo kao konzumenti, potrošači. To je važna promena koja se čitavom društvu dogodila pre trideset godina. U međuvremenu, konzumerizam je postao navika koju smo, i ne primećujući, usvojili.
A u sebi?
Navikla sam se prilično na sebe samu, ne baš sasvim, ali imam utisak da mi je lakše sa sobom nego kada sam bila mlađa.
Da li postoji neko tajno mesto koje ti je važno? Negde gde odlaziš da skupiš snagu i odmoriš? Ili pak ne odlaziš nikada, samo maštaš o njemu?
Ne mislim da je bitno da li je neko moje mesto tajno ili javno, bavim se umetnošču kao javnom praksom i radovima koji otkrivaju ono što me zaista zanima. Zato mislim da su moja tajna mesta možda svima vidljiva na mojim radovima.
Čijim filmovima ili knjigama se uvek vraćaš? I zašto?
Trenutno, dok još uvek traje pandemija, a nema više karantina, grize me pomalo savest što nisam imala koncentraciju za knjige koje želim da čitam. Ne mogu da dajem precizan odgovor, da insistiram na jednom delu ili na nekoliko omiljenih pisaca. Za vreme karantina nisam imala koncentraciju čak ni za omiljene filmove, plašila sam se da su predugački. Gledala bih opet sve filmove Andreja Zvjaginceva ali me je pomalo strah. Jako volim ovog reditelja.
Šta ti se trenutno mota po glavi?
Sva mora i sve plaže deluju predaleko ovog leta.