Marija Šević i Aleksandar Rakezić: „Beogradu ništa ne fali“

Čini se da Beograd sve više cveta u poslednje vreme, bar kada je u pitanju likovna scena, a bogme i razne alergije njegovih sugrađana. U naletu polena ili poleta, kako vam drago, nakon što je ponovo moguće u gradu zaglaviti do jutra, nižu se otvaranja izložbi, a neočekivani prostori postaju galerije. Nekada se desi da ne možete sve ni da stignete, jer se poklopi nekoliko hepeninga u nizu, pa morate da trčite sa čašom vina iz jednog kraja u drugi, kako biste zaista bili u toku. Tako se desilo i zagrevanje pred Oktobarski salon 2021., dugoočekivane manifestacije, nakon njenog odlaganja od prošle godine, gde je na izložbi pod nazivom “Sanjarenje” u okviru izložbenog prostora francuskog Kulturnog centra prikazano pet perspektivnih autora, koji su pohađali Ecole Nationale Superieure des Beaux-Arts, u Parizu, kao stipendisti francuske vlade. Jedna od njih je i Marija Šević rođena u Beogradu, 1987. godine. Izlagala je u samostalnim i grupnim izložbama, uključujući „Na Cidade Deserta“ (Brasilia, 2013), „Teško je biti u vremenu“ (Beograd, 2013), „Giorni Felici“ (Milano, 2014), „Paralelni Beč“ ( Beč, 2015), „LISTE Art Fair“ (Bazel, 2015) i mnogi drugi. Ako već niste upućeni, ona prikazuje uglavnom portrete sa skrivenim licima u besprekornom, prozračnom krajoliku, generiše različite psihološke situacije, koje svaka osoba može intimno da doživi i oživi. Kao jedna od osnivačica U10 prostora, ona vrlo uspešno koordinira izložbama i drugim umetničkim događajima. Rođen 1995. godine u Kraljevu, Aleksandar Rakezić, kao student master studija, takođe je deo ove izlagačke petorke. Među njegovim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu se ističu “Privatna vrednost 2” u rezidenciji ambasadora Švajcarske (2019), dve izložbe na Visokoj školi lepih umetnosti Parizu (2020) i “Inter/Akcija” u Domu omladine Beograda (2018). Pored izlagačke prakse, Rakezić je i inicijator i autor izložbe “5 iz 6”, prve studentske samoinicijativne izložba u Galeriji FLU (2019), zatim projekta “Hodanje po mesečini”, Skandinavski paviljon (2019), “Ja znam za jednu tugu sa mirisom ananasa” u galeriji U10 (2020) i kustoskog projekta “Ko ima ključ?” na Visokoj školi lepih umetnosti u Parizu (2020). Ono što je karakteristično za njegov opus je da pri procesu utvrđivanja političkih i umetničkih koncepcija življenja kombinuje snagu emocija i prijemčivost prizora iz sveta umetnosti da bi uznemirio gledaoca i podstakao ga da preispituje sve što vidi.