Američki street fotograf, Bruce Gilden, je nekom prilikom pokušavajući preciznije da objasni i dočara šta je ulična fotografija, rekao da ukoliko osetiš miris grada samo gledajući fotografiju, onda je to to. U tom konktekstu, male su šanse da niste upoznati sa radom Nemanje Kneževića, čija me svaka fotografija, svaki put, nepogrešivo podseti koliko toga propustim, previdim, uzmem zdravo za gotovo u svakodnevici, i kako stvarno sinestezija nije nedostižna. Isto toliko često me i iznenadi. Natera me da zastanem na jednostavnom, nasmejem se ili zamislim. U pravu je Gilden, možeš da gledaš fotografiju i osetiš svim čulima, a miris Beograda znaju svi koji u njemu žive, iako je verovatno za svakog različit. Lično znam kako diše i pulsira, pogotovo zašto me sve nervira, ali ono što često umem zaboravim je koliko ume da bude prelep. Kako šarmira, najčešće nespretno i sasvim slučajno, ali sa prilično izvesnim uspehom. Kako ima svoje čudne putanje i skrivene lokacije, najvrelije avgustovske dane, paralelne stvarnosti i beskrajno zanimljive stanovnike i sagovornike. Nemanja je ceo dan proveo hvatajući baš takve beleške sa ulica, opremljen telefonom umesto fotoaparata, a neko drugo popodne smo u ušuškanoj beogradskoj bašti, pričali kako nam to izgledaju dani u novoj normalnosti, koliko se Beograd promenio, i šta ga čini tako posebnim.
