O telu, ličnim poetikama i zadatku performera danas: BURO. u razgovoru sa reperformerima retrospektivne izložbe Marine Abramović

U duhu sveopšteg hajpa, kritika ili odobravanja aktuelne izložbe “Čistač” u MSUB, želeli smo da pomerimo spotlajt na one koji su aktivni i zaista prisutni, i malo bliže i bolje upoznamo umetnike koji oživljavaju legendarne Marinine performanse. One zbog kojih izložba ne bi bila ista i zbog kojih ne gledamo video dokument o nekom performansu, već sam performans, istovremeno isti kao što smo i navikli i sasvim različit jer ga izvode neki novi, genijalni, mladi ljudi, sa svojim ličnim senzibilitetima i stavovima. O svemu tome smo i pričali sa Ivanom Ranisavljević, Marianom Yaremchyshyna, Dariusom Bogdanowicz i Alexom Spykom.

Mislim da je najbolje da počnemo tako što ćete nam se predstaviti. Šta radite, kojim tipom performansa se bavite, koji je lični projekat na koji ste najviše ponosni?

Alex

Kada je moj rad u pitanju, nazvao bih sebe umetnikom performansa. Bavio sam se savremenim plesom, ali mislim da se ne bih mogao nazvati plesačem. Ono što mi je generalno zanimljivo jeste da radim interdisciplinarne stvari, da kombinujem pokret, performans i video. Verujem da je savremena umetnost suštinski interdisciplinarna, multidisciplinarna jer kada se baviš jednom formom dosegneš određeni vrhunac i onda želiš da istražuješ nove forme. Nemam puno performansa u svom portfoliju do sada, ali jako volim rad iz Venecije “Homebarrier” gde udaram telom u zid po celom prostoru i “An installaton for one memory” koji sam radio u Beogradu, bio je šestosatni performans, kao telesna zvučna instalacija. Čitao sam knjigu sa jednim mikrofonom u prostoru a drugim pod mojim nogama, gde sam gazio grane a ta dva zvuka su se spajala u jednom zvučniku.

Darius

Za sebe bih rekao da sam prvenstveno pisac. Radim i performanse, ali moja glavna praksa je pisanje. Slažem se u potpunosti sa ovim što je Aleks rekao o interdisciplinarnosti i ne radi se uopšte o tome da “moraš” nego kada si u tom okruženju želiš da radiš razne stvari. Ali iako radim puno stvari, one kojima mogu da kažem da se bavim, jer sam u njih uložio najviše vremena su pisanje i performans. Performativni pristup pisanju i književni pristup performansu. Oni se sažimaju. Radim drugačije stvari u obe oblasti, ali uvek postoji fuzija. Kada su u pitanju omiljeni radovi, to bi svakako bila knjiga koju sad završavam, koju sam doduše završio već tri puta do sada ali roman nikada ne završiš. Ovo je knjiga koju pišem već dve i po godine, zapravo sve vreme koliko radim sa Marina Abramović institutom tako da da, veoma je performativna, i govori o performativnom festivalu koji se održava na ostrvu Lezbos, što je jedna od dolaznih tačaka emigranata u Evropu. Performansa što se tiče, tu sam bio manje plodan, ali sam nedavno uradio performans, vrlo kratak traje 15 minuta i kombinuje performativno prisustvo što je ono što dosta učimo na radionicama MAI, da aktiviramo prisutnost, sa poezijom, sa tekstom koji sam originalno napisao tada za bivšu devojku koji govori o strahovima u konzumerističkom dobu. Kada radiš za Marinu, sa svim tim snažnim performansima, nekada je teško naći sopstveni jezik, a mislim da sam ovde uspeo da pronađem nešto svoje.

Ivana

Imam dva omiljena performansa. Oba sam radila kao deo projekta Baushtelle Balkan Temple, što je bio projekat između Ciriha, Beograda i Prištine. Učestvovalo je 30 umetnika, projekat je trajao skoro tri meseca tako da smo imali vremena da istražujemo, a tema je bila “U šta veruješ?”, gde je svako mogao da radi šta hoće, ali je fokus bio na performansu. Ja sam radila tri drugačija u svakom od gradova. Dva od ta tri su mi najdraža. Prvi je u vezi ljubavi, a drugi u vezi slobode. Prvi se zove “I love you, I’m sorry, Please forgive me, Thank you” i taj naslov je pozajmljen iz stare havajske prakse Hoʻoponopono, gde prema tradiciji ako neko u iz porodice uradi nešto pogrešno cela porodica se okupi i najstariji član porodice pročita tu molitvu i njome poziva na oprost i pomirenje, ali i on preuzima deo odgovornosti. Ja sam tu mantru praktikovala godinu  ipo dana, tokom kojih sam imala i neke emotivne i porodične turbulente događaje pa sam tako počela da razmišljam o elementu rana koji je sve vreme bio sa mnom. Tako da sam urezala te rečenice u svoju kožu. Trajalo je 6 sati što je bio uslov za sve performere, i ta dugotrajnost je bila zaista nešto posebno,i ovo je za mene bio najspiritualniji performans. Drugi performans je “Am I” i tiče se sloboda. Tokom projekta smo skroz opušteno sedeli i pili kafu, a ja sam pre toga bila u izbegličkom kampu i radila sa decom i imala sam toliko mnogo emocija. I kad smo sedeli na kafi pričali i šalili se iz šale sam rekla “znam šta ću da uradim zašiću usta!” i onda sam pomislila možda bih stvarno to trebala da uradim. Tako da to i jeste bio perfromans-ja sedim za stolom, ispred mene je ogledalo, iza mene u četiri velike table sa 30 članova iz Deklaracije o ljudskim pravima i slobodama, koje ja čitam unazad u ogledalu. Bili su na engleskom i bilo je jako teško čitati ih, i pošto sam ih prvi put čitala tad kako sam sela i pomislila sam: “wow šta ja to radim?”. Dok sam čitala sam i zašivala usta tako da kada sam stigla na pola više nisam mogla da pričam.

Mariana

Mislim da je to što zovem sebe umetnicom izgovor za to što zapravo ne želim da definišem sebe i što sam otvorena za sve. Želim da moj identitet ostane fluidan. Tako da volim za sebe nekada da kažem i da sam “ništa” ali u pozitivnom smislu, u smislu da postoji prostor za sve. Biti umetnik daje najviše slobode, a u okviru toga performans je najšire polje delovanja jer može da uključi sve. Moj omiljeni je bio kad sam se rodila. Rodila sam se sa pupčanom vrpcom oko vrata, potpuno tiha i svi su bili šokirani, moja mama je pitala “zašto ne plače?” odgovorili su “tiha je”. Kad mi je mama to pričala kasnije nekako volim da verujem da je to bio moj prvi performans, da sam koristila svoje telo od prvog trenutka. Naravno bilo je i delom suicidalno, to jest auto-destruktivno, što je i razlog zašto delom radim Marinine reperformanse, ali samo delom. Samo naravno kada istražuješ svoje granice, onda moraš biti pomalo autodestruktivan, jer moraš da saznaš gde ti je granica, a nekada to možeš da saznaš tek kada je probiješ. Naravno, ne mislim na mazohizam samo mislim da performans ima dosta veze sa granicama. Što se stvarnog performansa tiče ne znam da li sam ponosna na bilo šta jer to nije produkt nego proces koji se ne završava. Ali recimo da mi je “Losscut” koji sam radila sa svojom partnerkom, omiljeni. Moji roditelji su uvek govorili kako treba da izgledam, da budem “više devojčica”, mama me je često vukla za kosu, tako da je kosa bila oruđe za kažnjavanje, a moja partnerka je prolazila slične samo mnogo intenzivnije stvari jer je rasla u tradicionalnoj indijskoj porodici, nikad joj nisu dali da se šiša i slično. Tako da je naš performans gde sečemo kosu jedna drugoj i pomoć i oslobađanje, i više kao neophodni ritual za novi početak.

Pominjali ste razne stvari koje me vraćaju na jedno isto pitanje. Kada radite performans zahteva od vas mnogo, nekada i sve. U tom trenutku kada ste pred publikom da li to traži vrhunski stadijum povezanosti uma i tela, vrhunsku svesnost, ili suprotno, potpuno razdvajanje od fizičkog tela? Ili oba?

Ivana

Pa recimo, ova dva performansa su dobar primer za mene. Kada sam radila prvi bila sam totalno u nekom meditativnom stanju. Ja sam uvek nekako podeljena. Istovremeno i osećam sve, i posmatram šta osećam. U tim stadijumima odlaziš u neki trans, ali polutrans, nikako kompletan jer onda nisi u kontroli. A kao umetnik imaš obavezu i prema sebi da prepoznaš svoje granice, da ne ugroziš svoj život, i prema publici, šta je poruka koju šalješ. Ja nikada ne želim da pošaljem poruku o autodestrukciji, čak i kad nanosim sebi bol. Kod osećaja bola koji je jak i fizički pogotovo ovaj sa ustima recimo, postoji ta faza izuzetnog bola ne samo zbog posekotina nego i leđa te bole od sedenja šest sati, sve te boli, i telo ti je preplavljeno bolom, nekada jedan deo boli nekada celo telo. Ali kad prođeš kroz taj vrhunac i nastaviš sa onim što si radio, samo se desi. Ja to zovem mostom, jer je kao da pređeš na drugu stranu i ne osećaš više nikakav bol. Tako je i u Impoderabiliji sad, boli te ali tu si u svom telu. Ono što se sledeće događa je je fokus, dobiješ takvu preciznost uma. I što dalje odlaziš odlaziš u meditativnu fazu, više je kao da si na drogama. Volim te faze. U drugom performansu, nije bilo meditativnog dela. Bilo mi je užasno teško, mentalno, bilo mi je teže da čitam unazad nego da ušivam usta. Ušivanje koje je bilo veoma bolno, verovatno najbolnija stvar koju sam ikada osetila, je bilo kao pauza od mentalnog napora da čitam te reči iz ogledala. Svaki performans je drugačiji. Boriš se i sa tim kako da prođeš i dosadu.

Darius

Većinom je dosadno.

Da, upravo to mi je i pitanje ne samo stvarno fizički bolne stvari nego uopšte biti u istom mestu i po nekoliko sati kako proći to?

Ivana

Volim da posmatram sebe i da budem kao neka objektivna kritika. Osećam sve faze, prepustim se i prisutna sam, a istovremeno postoji i druga Ivana koja posmatra sve kao i publika.

Zašto si rekao da je uvek dosadno?

Darius

Šalim se, nije uvek dosadno, ali da, ume da postane veoma dosadno. Radiš i po više puta iste stvari, u ovom slučaju ja već dve i po godine radim iste performanse iznova i iznova. Ali i kad postane dosadno izazov je u tome da izađeš iz tog stanja.

I kako se izboriš?

Darius

U tome je poenta izazova, ne boriš se, prihvatiš. Vraćaš se, podsećaš, i naravno postoji puno tehnika i priprema i mislim da su one jako bitne ali se nikada ne završavaju jer se stalno pripremaš i učiš. Takođe je i luksuz da ti je “dosadno”. Zapadni svet ne dozvoljava da ti bude dosadno odmah treba da ugrabiš knjigu ili telefon, a ovde si plaćen da budeš tu prisutan. Ja nikada nisam radio performans koji je podrazumevao fizički bol, do sada me to nije privlačilo, ali je tačno da postoje određeni duži performansi koje sam radio gde postoji upravo to što je Ivana sjajno objasnila. Evolucija. U početku je pun fokus, ali vremenom on oslabi kako se umoriš i počinje da nestaje, tvoj fizički umor te onda dovodi u novo stanje svesnosti koje te vodi negde drugde a ono te dalje vodi u šumu ili galaksiju, ili te vrati na najjaču traumu koju imaš, nekada se osetiš napaljeno nekada zaljubljeno. Neverovatno otvoreno stanje, koje je definitivno potpuna svesnost ali ne ona koja je cilj nego proces i ulaziš u stanje gde si mnogo osetljiviji na svakom planu i to stanje je jako otvoreno. I to je najlepše i čini svaki sat performansa drugačijim od prethodnog.

Zaista, kako se zapravo pripremate? U ovom slučaju pretpostavljam da ste prošli kroz razne radionice, i Marina Abramović metod, ali me zanima i generalno kako pripremate pre svakog izvođenja?

Alex

Koji kod performans da radiš, bilo svoj ili nečiji reperformans mislim da svaki komad ima drugačiju pripremu i psihičku i fizičku koju zahteva. Da, ovde smo za duže performanse prolazili kroz metod ali sam i pre radio i druge pripreme koje su slične. Važno je da prođeš pripremu da bi bio u stanju da održiš fokus, da bi mogao da pošalješ publici ono što želiš da im daš, i to se baš oseti. Postoje opšte pripreme kroz koje svi prolazimo kao što na primer i plesači uvežbavaju isto sa koreografom, ali i one individualne. Ja volim da se istežem ili trčim pre, potrebno mi je da uradim nešto fizički.

Mariana

Za mene je to eliminisanje stvari. Pokušavam da ne zatrpavam sebe informacijama. Na primer, izbegavam mesta na kojima je muzika koju ja ne mogu da biram. Ne idem u barove, klubove jer želim da biram sve što na bilo koji način “ulazi”. Nekada ni ne mogu da se pripremim, jer ne znam kako će se odvijati, zavisi od performansa. Obično i ne jedem tog dana kada imam performans, trudim se da ne dajem svom telu informacije uopšte, a i hrana i voda su informacije. Ne pijem ne jedem, tako su performativne akcije jedina informacija koju moje telo prenosi tog dana.

Darius

Slažem se i ja se isto trudim da imam maksimalnu kontrolu nad onim što jedem, koliko spavam, da ne pijem vodu nekoliko sati pre. Vrlo tehničke stvari ali jako bitne, telo tako radi. Bitno je da znaš šta tvoje telo traži, da ga razumeš, nekada jako jednostavno funkcioniše samo ga treba razumeti. Za kratke performanse posebno volim da radim na buđenju svojih čula, da meditiram, imam različite rituale da se osetim lakše i prisutnije na sceni. Te male stvari i čine performans dobrim ili lošim. Publika oseti upravo to nešto, neko posebno stanje koje te čini durgačijim od nekog ko samo sedi na ulici.

Ivana

Obično volim da imam barem sat vremena za sebe, da ćutim, meditiram, umirim mozak. Takođe ne jedem, posebno pre dužih performansa, a primetila sam da mi i sada recimo za Impoderabiliju ne odgovara da jedem pre. Za neke performanse sam jako disciplinovana kad se spremam, radim i vežbe disanja i mislim da se to jako primeti i da je moje prisustvo jače. Zanimljivo je da je možda čak i teže spremiti se za kraće performanse. U performansima koji duže traju imaš te faze, ali u kratkim nemaš vremena. Sve je pripremljeno užasno precizno za ta recimo dva minuta, šta ću reći, šta ću uraditi dok govorim. Mislim da je moje najduže spremanje bilo baš za taj performans. Mora da bude efektno i tačno na vreme, da budeš 100% prisutan sve vreme.

Darius

Da, tu je sve u pripremi jer moraš već da budeš na tom vrhuncu. U dužim performansima imaš vremena da stigneš u neko stanje, a ovde već moraš da budeš u njemu, koje se aktivira i publikom svakako, adrenalinom. Ali moraš odmah da budeš u centru svesnosti.

Ivana

Zato ja često kažem da me je performans vratio sebi, da osetim sebe, naučio me je da budem potpuno iskrena prema sebi, da vodim više računa o svom organizmu, hrani. Sada sam drugačija Ivana nego kada radim performans, kada radim onda sam bog. Mogu da budem i osetljiva i ranjiva ali to je faza, u drugoj fazi sam boginja. To je moć koju sam osetila, i ona me drži u performansu, i to ne moć u nekom egoističnom, arogantnom smislu nego iskonska koju svi imamo u sebi.

Alex

Tačno,  svaki put kada uradim nešto što pomeri moje granice, steknem više poštovanja prema ljudskom telu jer shvatim koliko je u stanju za mnogo više nego što verujem, i divno je podsećati se na to.

Kad smo već kod pitanja tela, i poštovanja istog, pokušala sam danas od Google-a da saznam šta je telo. Kada se ukuca “telo je…” prvo izlaze reči: međuprostor, hram, pejzaž, mašina, projekat, metafora, oruđe. Da li neka od ovih reči rezonuje sa vašom predstavom o tome šta je telo ili možda imate neku svoju definiciju?

Darius

Telo definitivno nije mašina, to je nekako očigledno i bilo koji put kada pokušam da se isforsiram ne bude dobro, jer dolaziš u konflikt sa sopstvenim telom. Telo takođe nije hram, nego pre kuća. Kuća je nekada prljava, nekada u nju svrate stranci ili nepoznati ljudi. Tu rečenicu da je telo hram sam čuo i pre, ali se ne slažem jer iako vodim računa o svom telu nekada volim kombinaciju lošeg načina života i performansa. Tako da mi je ideja o telu kao kući bliža jer je manje čista. A nisam siguran da je telo čisto.

Ivana

Nadovezala bih se. Darius je rekao da je kuća ja bih rekla da je dom. Isto je samo što se u domu osećaš dovoljno sigurno i udobno, da možeš od njega da napraviš i hram i žurku.

Alex

Prva stvar koja mi uvek padne na pamet kada pričamo o tome šta je telo ima veze sa političkim i ekonomskim planom, ali za mene je telo jedina prava, lična svojina. Možemo imati bilo koju materijalnu ili finasijsku imovinu koju nagomilavamo tokom života, ali ovo je jedina fizička svojina koju niko ne može i ne sme da ti ugrozi i uzme. Jedino što je tvoje. Zato recimo mislim i da bi eutanazija trebalo da bude legalna, jer svako ima pravo da odluči kada želi da ode. Takođe, mislim da telo nije daleko i od mašine, ali to ne u smislu da ga treba forsirati nego funkcioniše tako. Ako ga dobro”hraniš” dobro će funkcionisati.

Mariana

Iskreno, mogla bih da se složim sa svakom od definicija. Mislim da jeste i mašina, veoma je očigledno. Ali možda mi je ova prva reč najdraža, međuprostor, posrednik jer znači da je nešto ni ovde ni tamo. Za mene je jako važno da se podvuče veza sa životinjama. Glavni razlog zašto mislimo da su životinje drugačije je jer imaju drugačija tela a istovremeno imamo ista tela očigledno jer se zbog te sličnosti i vrše testovi na životinjama. Tako da mi smo životinje, imamo tu konstrukciju. Mislim da je jako važno da se telesne prakse porede sa životinjama jer je to osnova i podsetnik da ni životinja nisu samo tela, tkivo, proteini i ukus nego mnogo više od toga. Slažem se i sa definciijom doma, kao lične teritorije gde neko može samo da bude pozvan i ne sme se dozvoliti da iko ko to nije pređe “preko praga”.

Kakvo je bilo vaše iskustvo saradnje sa MAI (Marina Abramović Institute)? U smislu, nekome je ovo prva saradnja, neko radi već godinu dve, da li ste nešto novo naučili, da li je važna stvar u vašem životu?

Mariana

Ja nikada nisam išla u umetničku školu, tako da je rad za nju za mene škola performansa. Vrlo dobra. Naučila sam kako da se povežem sa publikom, da se distanciram i opet vratim, a pored toga mi je i finansijski značajno. Naravno i za portfolio je bitno, veliko ime u svetu ume performansa iza tebe, daje ti neki okvir ko si gde si čime se baviš. S druge strane, raditi Impoderabiliju preko sto puta za ove dve godine, ne znam, još uvek se pitam da li mi je dalo nešto novo. Mislim da je to super rad, jednostavan je i ima puno potencijala za nas da se osećamo drugačije. Problem je i taj što je Marina jaka umetnica, i ako duže vreme radiš njene radove jako je teško da nađeš svoj jezik jer si navikunt na njen, a i znaš da njen izraz funkcioniše, ali je zapravo upalilo samo za nju i ova izložba i jeste o njoj ne o nama. Razgraničiti ovo je ona ovo sam ja, veliki je izazov.

Darius

Da, Impoderabilija je uvek aktivna, a, ostali performansi se aktiviraju određenim danima. Slažem se za problem, imam prijatelja koji je radio za Tino Sehgala, i prestao iz istih razloga.To je i ovo, mi ne radimo sa Marinom mi radimo za nju. Ali smo u procesu učenja i mislim da je jako korisno. Treba biti zahvalan i pažljiv da ne kopiraš. Meni je takođe bilo užasno značajno performans kao storytelling. Način na koji se priča prelepa priča, kao recimo “The Lovers” odvija. To je priča, to je fejk dokumentarac, ali sam mnogo naučio. To je njen način da živi život. Priča o sopstvenom mitu. Teško je svakako o tome govoriti sada iz pozicije aktivnog učešća, mislim da ću za deset godina verovatno moći jasnije da sagledam šta mi je donelo šta ne

Ivana

Iskreno, ljudi su mi značajniji od bilo čega karijerno, to je bogatstvo i ovog projekta i ostalih. Kada sam počela da se bavim performansm govorili su mi „ti si “nova Marina Abramović” nije mi se svidelo to poređenje ali što više ulazim i istražujem, slažem se da ima nekih sličnosti, ali i da ima neka zajednička linija u svima nama. Počela sam da razmišljam o tome i da pišem više, kao kritiku, da spojim istoriju umetnosti koju sam takođe studirala sa performansom, jer to fali. Da se objasni ljudima. I da radimo na tome kako naučiti publiku koja je povučena, konzervativna, uplašena da “ne razume”, da bude tu, da posmatra, da ne razmišlja nego da oseća. Da bude otvorena i radoznala.

Performans nudi nešto opipljivo, najopipljivije – prisutno telo. Da li je „u krizi“ u dobu imaginarnih, neprisutnih tela sa kojima se stalno susrećemo? Kako vidite poziciju i razvoj performansa danas?

Alex

Mislim da je važno da se šta god se desilo, sačuva uvek mogućnost da se performans odvija i u budućnosti kao i sada, da bude u stvarnom vremenu, prisutno. Da se sačuva njegova čovečnost. Da, znamo da stvari mogu da se dešavaju i izvan tog imaginarnog, online prostora. Kada pozovete ljude da odu negde i vide nešto, budu prisutni, svaki put kada osoba ostavi telefon i sedne da nešto pogleda je jedan vid političke akcije protiv sistema u kom živimo. Mislim da samo u tim trenucima kada je publika fizički prisutna nešto može da se desi, da ih pogodi i to može da utiče. Međutim svakako, počinje da se razvija i mreža performera koji rade performanse isključivo online.

Darius

Slažem se da body art ima taj imperativ telesnosti, i lično i kao stvaralac i kao posmatrač, to je ono što volim kod performansa ali ne odbacujem ideju to što neki ljudi otvaraju druga pitanja poput toga možemo li to da povežemo sa ekranom. Ja nisam fan jer me ne zanima previše da gledam performans kroz ekran, dovoljno smo zakovani za isti svaki dan, ali je vrlo moguće da ti ljudi postavljaju dobra pitanja. Tačno je da to ne bih nazvao body artom, ali performans? Zašto da ne. To je ionako veoma širok pojam.

Ivana

Mislim da je stvar danas i u pitanju ako ne koristiš tehnologiju, kako da privučeš publiku, sve pogotovo mlade ljude koji žive sa tehnologijom To je dosta bitno pitanje za mene. Ja želim da budem umetnica ne da se bavim čak ni Instagram autopromocijom recimo, pogotovo u ovoj fazi gde želim da budem malo radikalnija. Da nemam telefon, kompjuter, već ne gledam TV, želim da imam samo nekoliko komada odeće i to je to. Kako onda privući ljude? S druge strane verujem da to privlačenje možda može da se desi na energetskom nivou. I ne treba ti ništa više od toga.

Darius

Takođe, možda je to i zadatak za performere koji veruju u neophodnost ljudskog odnosa, kontakt telo o telo, da obave važan posao u društvu. Možda je na nama koje privlači rad sa telom da to i radimo možda ne ni kao politički nego poetski stejtment da se posvetimo više tom odnosu oči u oči, lice u lice. Ljudima to treba, i više nego ikada tragaju za povezanošću i kontaktom.

Mariana

Svakako. Gledala sam nedavno prilog o svinji koja je usvojena, i postala je ogromna, nisu znali da dolazi sa farme, i odlučili su da je ostave i ona živi sa njima, ali u toj državi a verovatno i svuda je zabranjeno da imate domaće životinje kao kućne ljubimce. Razmišljala sam zašto i shvatila da kad bi ljudi bili fizički bliski sa mesom koje jedu, samo fizički, delili prostor i gledali se u oči, promenio bi se odnos prema tome, stvorila bi se veza. Digitalni svet danas je imaginarni svet nekada, a fizičko prisustvo je ono koje je neophodno da se povežemo a ne da budemo u apstraktnom svetu.

Darius

Tako je i na ljudskom planu. Nekako odjednom shvatiš da smo svi jednako ranjivi, jednako dobri, ima nečeg u toj empatiji, ponalaženju jednakosti u svima nama što performans čini užasno snažnim.