Sa Lukom Tripkovićem o užasima savremenog društva i njegovim metaforama

Nešto sam ceo život piskarao. Sa prvom knjigom je bila fora da sam baš dosta čitao o Španskom građanskom ratu, gledao neke filmove, i onda mi nije bilo jasno kako niko ništa nije napisao o tome. Potpuno neistražena tema, koja je toliko bizarna, da sam imao felinijevske slike u glavi. I onda kao – ’ajde; tako je počelo. Pre toga nikada nisam ni pokušao da napišem nešto što je u vezi sa fikcijom. Ali mi je očigledno bilo potrebno da se pisanjem distanciram od rada na doktoratu.

Recimo, u doktoratu se bavim kritikom moderne, jer mi je vizuelno dopadljiva. Zanima me društvena teorija, politički pravci, ideologija, XX vek uopšteno i onda razmišljam kako je modernizam rodio te totalitarne ideologije. Tako da sad trenutno slikam, i gledam na to praktično kao medij, želeo sam da izaberem jedan takav, tradicionalan, kako bih postigao tu neku vrstu retro patine. Sa knjigama je nešto skroz drugo, i ova nova knjiga je u suštini distopija smeštena u blisku budućnost.

Mi nismo znali kako da je uopšte najavimo, da li kao triler, da li kao dramu… Višeslojna je. Postoji čitava celina koja se događa u VR svetu, i zato sam je pomerio u blisku budućnost jer sam gledao prognoze kako će VR da se razvija. Za deset godina će biti najzastupljenija u pornografiji, naravno; vrteće se milijarde. I onda sam došao na ideju da stvorim alternativni svet, kao second life, gde si ti u VR-u, svet koji ima jednu socijalnu, sociološku dimenziju: da kapital koristi VR svet kako bi nezaposlenost preneo u njega, sa idejom da dobije beskonačno mnogo radnih mesta u nekom svetu koji ne postoji. Virtuelni migranti, samo bez krize. Potpuna Orvelovština. Poliperspektivna je knjiga, ima četiri glavna lika. Dvoje su u tom svetu, dvoje su u politici visokoj, korupciji…. Njihove sudbine se prožimaju ali se, recimo, nikada ne sreću, idu paralelno, s tim što posredno jako utiču jedni na druge.

Umire sve. Od institucija do ljudi – nestajemo. Realno nas za sto godina neće biti ako se ovako nastavi. Ljudi odlaze, emigriraju… Nemamo, zapravo, ni državu. Preduslov za definisanje države je suverenitet nad svojom teritorijom. A mi čak ni to nemamo, nemamo granice za početak, nemamo ništa. Tako da smo u potpunom haosu. Ali mi se desila gomila čudnih stvari. Recimo, kad čitaš najavu kako će se EU reformisati itd, ja sam je podelio u šest regija, na tragu Makronovog koncepta Evrope u više brzina. I sad se pre neki dan desi da prave mali Šengen, a ja sam to zapravo napisao pre godinu i po dana, samo što sam to nazvao Hemskom regijom, po antičkom nazivu za ovaj prostor.

Da, da. Onda sam lupio da će Stari železnički most da se premesti između Zemuna i Ratnog ostrva jer će na Ratnom ostrvu da prave nešto poput Beograda na vodi, vol.2 – to je jedan deo zapleta u knjizi – i onda sad premeštaju taj most i kažu investiraćemo u Veliko ratno ostrvo. Bizarno. Kako ja sad da objasnim nekome da nisam prepisivao stvarnost? Tako da sam počeo da stavljam statuse na Facebook, da imam dokaz da nisam preuzeo nego je obrnuto. (smeh) Potpuno ludilo.

To je sve sitno. Svuda su to neke marginalne pojave. U Francuskoj su “žuti prsluci” bili 250 000/300 000 ljudi na 80 miliona. Jako slab odziv u suštini. A i nekako verujem da istorija ide ciklično, bliži mi je taj paganski sistem, i otprilike možeš da pretpostaviš gde se sad vraćamo. Meni je prva knjiga bila o tome da se sve događa kao ’36. Kad sam pisao knjigu tad je emigrantska kriza bila baš na vrhuncu – i imaš te slučajeve programera iz Londona koji ode da se bori za Kalifat. A onda su španski borci išli da se bore za neke druge ideje. Ljudi su odavde kretali peške u Španiju da se bore za prava žena, radnika…. Ista stvar samo po dijametralno suprotnom ubeđenju. 1917. godine su u okviru sovjetske revolucije definisali brak kao konsenzus dve odrasle osobe, gej, lezbo, svejedno, a onda 2017, 100 godina kasnije, Putin suspenduje gej brakove. Mislim, u istoj toj državi ste bili napredniji pre 100 godina. Ekstremna desnica je evo sad u Španiji ostvarila super rezultat. Tako da ne mogu biti optimista u tom smislu. Ali po logici stvari sad bi trebalo da dođe do neke reakcije.

U književnom svetu sam pomalo autsajder. Zapravo izmakao sam se i iz jednog i drugog sveta, jer sam pomalo i tamo i ovamo. Mrzim te uskostručne social bubbles. I onda mi prija da minglujem i sa jednim i sa drugim, ali i da mogu da gledam sa distance. Mislim da je naša scena vizuelne umetnosti potpuno ravnopravna, bilo gde da se pojaviš kontaš stvari, oni tebe kontaju, možeš da razgovaraš sa ljudima iz inostranstva. U principu su dobre škole, nismo toliko nazadni. E sad, materijalno svakako, ne možeš da se porediš. Na sceni imamo super mlade ljude, i umetnike i istoričare umetnosti, koji su superkvalitetni, ali ne postoji koordinacija i organizacija, ne postoji sistem. Nego je sve improvizacija.

Da, Booka je 2011. godine napravila reizdanje “Potplaublja” Vladimira Arsenijevića, ali ovo je prvi put da izdaju novi rukopis srpskog autora. Što se užeg izbora tiče, da, Tabašević je isto bio među najmlađima, Arsenijević je najmlađi dobitnik, ali ne možeš da nađeš informacije o svima unazad, možda u NIN-u postoje neke arhive, ali uglavnom, koliko ja pratim – najmlađi sam u užem izboru. Iskreno, nisam to ni očekivao, ništa od toga; bilo mi je dovoljno i samo da objavim knjigu, jer sam dve, tri godine radio na njoj. Nisam ni razmišljao da je šaljem za NIN-ovu nagradu, nego mi je urednica rekla da pošaljem obavezno. I onda je tu krenulo ludilo.

Ima četiri junaka, ali da, ona je baš glavna, sve se oko nje vrti. Svi su oni zapravo đubrad, hteo sam da napravim ljude koje voliš da mrziš. Pošto u prvoj knjizi junak završi kao španski borac, onda sam napravio da je Sena njegova unuka, pa da bude posredno vezana sa prvom knjigom. Sve likove sam koncipirao da se zna kad su rođeni, ko su im roditelji, šta su radili, tako da sam napravio rodoslove, jer da bi objasnio sve moraš da se vratiš malo unazad kroz porodične priče koje se isto prožimaju. I da pokušaš da nađeš gde je krenulo po zlu… Kopaš po toj Jugoslaviji… Ali to sam radio kroz neke obične porodične priče, bitne za samu fabulu. Mrzim jugonostalgiju pamfletskog tipa. Senin deda je neka vrsta komunističke buržoazije, mama joj je kustos u MSU, ali je tata ratni profiter 90-ih, i onda su je poslali na školovanje na Oksford. Gledao sam “razvojni put” naših političara pa mi je bilo zanimljivo da ubacim nešto tako srodno. Likovi su uvek fragmenti stvarnih osoba i fragmenti tebe, u svakom ima po nešto. A tu su i unutrašnje dileme… Sena ima te unutrašnje dileme, jer je dedin mentalni sklop bio blizak ljudima poput Marka Nikezića, a tata sasvim drugačiji, i sad ona negde pokušava to da pomiri u sebi. Ali, u toj želji da postupi ispravno, kad god pokuša da napravi kompromis kako bi uradila pravu stvar, napravi glupost. I nikad ne najebe ona, nego ljudi oko nje koji su joj dragi, i to je jede.

Uf, jako teško pitanje. Ne samo što je gotovo nemoguće odlučiti se, već i iz razloga što sam poslednjih meseci uglavnom zaokupljen čitanjem stručne literature, pa mi je beletristika i sve u vezi sa njom trenutno namerno pohranjena duboko u podsvest… Ako bih, ipak, morao da se odlučim za jednog, odabrao bih virtuoznog kompozitora Adrian Leverkuhn iz poslednjeg završenog romana Thomasa Manna, pod naslovom Doktor Faustus. Narator, prijatelj, umetnika, vodi nas kroz život ovog mladića, umnogome zasnovan na biografiji i liku Friedricha Nietzschea, ali to nije ono što me je opredelilo da se odlučim za njega; pažljivo utkano, bujično Leverkuhnovo rastrojstvo, napreduje svakim okretanjem stranice ovog izuzetnog romana, uporedo sa utonućem nemačkog društva u nacizam. On u sebi nesumnjivo nosi modernističke težnje (na kraju krajeva, kako bi lik prikazao što je verodostojnije moguće, Mann je pomoć potražio od Adornoa, jednog od najznačajnijih teoretičara kulture, prvenstveno se interesujući za fenomen atonalne muzike), i čini mi se da upravo ta dihotomija moderne, rascepljene na dve poslednje velike ideologije, nesumnjivo krije uzroke za sve velike tragedije dvadesetog veka, i, sledstveno tome, poslovičnu nesnađenost i sluđenost onoga što bi trebalo da nastupi nakon postmoderne.

Potpuno prazno. U prvi mah zadovoljno, jer je to proces koji kod mene traje nekoliko godina. Nelagoda, međutim, nastupa nakon nekoliko meseci, kada je potrebno iščitati roman što je objektivnije moguće – to je već Sizifov posao. Konstantno peglaš tekst, menjaš red reči u rečenici, prevrćeš znake interpunkcije, i nakon trećeg ili četvrtog čitanja, shvatiš da su poslednje izmene roman vratile u početno stanje; E, tek onda krećeš da se preispituješ. Meni je Ivan Bevc mnogo pomogao, budući da je i sam nekoliko puta temeljno prešao tekst, pa je u jednom trenutku rekao, dosta, to je to, ovo može večno da traje. Tako da da – Ishiguro je u pravu, to je jedna posve živa, amorfna stvar sve do onog trenutka dok ti ne postane jasno da je tekst otišao na štampanje i da nema povratka. Bilo je doduše autora, poput Mirka Kovača, koji su već objavljeni roman, u sledećim izdanjima, iznova menjali, ali nakon sedam ili osam čitanja, čini mi se da ja za to više nemam živaca – napisaću nešto novo, otprilike znam i šta, ali je potrebno da mi se slože neke kockice.