Provala oblaka, pogrešni autobusi i nikada duži put do Novog Sada u koji idem da se sastanem sa Olegom Kulikom, legendom ruskog akcionizma. Ne znam koliko ću imati vremena, da li ću uspeti da ga pitam sve što želim, da li ćemo se razumeti… Znam samo da imam tremu koja me obično ne prati. Stižem malo pred kraj radionice performansa. Oleg je u majici sa psihodeličnijm hipi printom, velikim osmehom i toliko ljubavi koja se oseća u svakom pokretu kojim komunicira sa publikom, taj prizor me odmah umiruje. Primećuje da sam stigla, mahne mi, i iskreno potpuno razumem na šta misli kada kaže da se sve prepoznaje po prvom osećaju.
Sve je okej, sve je energija.
Pa da počnemo od početka, od razloga zbog kog sam danas u Novom Sadu. Nova izložba „Merry-go-round“ u MSUV je u suštini rekapitulacija Vašeg dosadašnjeg rada kroz dokumentaciju performansa, fotografije i video zapise. Boris Grojs se u svom tekstu „Art in the Age of Biopolitics: From Artwork to Art Documentation“ osvrće na taj specifičan odnos dokumentacije i samog performansa. Kakav je Vaš odnos prema tome?
Performans je takva vrsta umetnosti koja postoji samo u trenutku u kom se dešava. Sama dokumentacija nema nikakve veze sa performansom. Možda je i besmisleno govoriti o tome koliko u njoj ima živog ili neživog od performansa. Dokumentacija je uspomena, sećanje na nešto. Najsurovija, najnaturalnija dokumentacija, to je već beletristika. Ali, beletristika je sama po sebi mit, koja podstiče na dela sve one koji su živi. I zato se ispostavlja da primeri koji nas nadahnjuju treba da budu veoma snažni, upečatljivi. Nije pitanje da li je performans bio dobar ili loš, to je pitanje atmosfere i sredine, u kojoj se akcija prima. Za to mogu da te spale na lomači ili da dobiješ Zlatnog lava u Veneciji. A sam postupak može da bude isti. Prosto, postoji kultura čuvanja nečijeg lika.
Da i kao da rad dobija drugi život?
Upravo, u tom smislu se mi sad udaljavamo od bilo kog akcionizma i govorimo o tome kako funkcioniše živo sećanje. Šta je to živo sećanje? To je ono sećanje koje budi i pokreće žive ljude na akciju. Moguće da je čovek bio nesrećan i živeo veoma teško ali je otkrio takve stvari da njegov nesrećan život nadahnjuje i inspiriše mnoge ljude da rizikuju.
To mi je dosta zanimljivo, što ste pomenuli reč rizik, s obzirom na to da ova zložba i jeste deo projekta Risk Change. Šta za Vas danas znače te dve reči. I rizik, i promena?
Rizikovati se može na razne načine, ali rizikovati i menjati istovremeno je veoma složena stvar. Da bi nešto promenio moraš vrlo dobro to da poznaješ. Zato postoje negativne i pozitivne promene. Negativne su kada se od nečeg kreće, a pozitivne kada se nešto menja za nešto. Ako su nekoga uvredili i on je kao odgovor uvredio nekog drugog, to je negativna akcija. Ali ako je umetnik poput Pavlenskog video sistem u celini i dobro razmislio šta može umetnik da uradi, da pokrene sredinu i sistem, to je nešto sasvim drugačije.
Kad smo već kod Pavlenskog, on je jedan od vodećih figura ruske scene performansa… Kako vidite performans i akcionizam danas, ako imamo na umu da smo u 2019. godini i da su virutelno prisustvo i digitalna realnost dosta jaki. Meni se čini da je danas možda značajniji nego ikada, jer nam je potrebno živo telo od kog smo odmakli. 
Da i o umetniku i o umetničkom sistemu, izvrtanje sistema iznutra.