Umetnica Ivana Kalina Mitrović: Postoji strah da nas ljudi vide onakve kakvi zaista jesmo

Nedavno je u galeriji O30NE u prostorijama Dorćol Platza održana izložba sa vrlo zanimljivim i promišljenim nazivom „Zašto ne veruješ molim lažima“ koji dovodi do toga da prosto ne možete da odolite i ne saznate šta se krije iza nje. I kao što sam naslov negde naslućuje u pitanju je preispitivanje toga ko smo zaista, a kako se predstavljamo, šta je istina a šta je laž. Autorka izložbe je Ivana Kalina Mitrović, a na njoj je predstavljeno šesnaest crteža nastalih u poslednje tri godine, kao i instalacija u prostoru, koja nas uvodi u novi ciklus radova.Umetnica je diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1995. godine na slikarskom odseku. Magistrirala je na istom fakultetu 2003. godine, na odseku za crtež. Od 1997. do 2007. godine radila je u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, a izloženi radovi nastali su u poslednje tri godine i tokom rezidencijalnog boravka u Cité Internationale des Arts u Parizu 2022. godine.

Da li je ranjivost ponekad snaga?

Mislim da postoji strah da nas ljudi vide onakve kakvi zaista jesmo, sa svim slabostima i manama. Za mene je iskrenost snaga.

Sam naziv izložbe “Zašto ne veruješ mojim lažima” navodi na to da ne pokazujemo uvek pravu sliku o sebi, a često želimo da baš ta slika bude prihvaćena. Za mene je ta “prava slika” mnogo snažnija, čak i ako nas prikazuje krhkijim nego što to želimo.

Na tvojim radovima vidljiv je trag koji na tebe ostavlja priroda, koliko ti je ona važna u stvaranju?

Detinjstvo i sećanja vezana su mi za prirodu i životinje, za more i divljinu, istraživanje i veliku slobodu bez kontrole roditelja, što danas baš i nije slučaj. Šuma je za mene magično mesto koje može biti i preteće i zaštitničko, mesto gde možes da se opustiš i izgubiš. Uvek sam osećala blisku vezu sa psima, sigurnost i pripadanje. Komunikacija sa njima je uvek jednostavna, a njihova ljubav bezrezervna i iskrena. Oni u mojim radovima imaju dvostruku ulogu – prijatelja i čuvara, pa čak u nekim radovima i čuvara samog prostora slike. Taj prostor je nekada nedefinisan, bez čvrste tačke oslonca a nakada postoje nagoveštaji prirode koja je devastirana i otuđena, sa težnjom da sebi postavimo pitanje odgovornosti koju imamo prema njoj.