Karantin nas tera da preispitamo vrednost slobodnog vremena i potencijal koji pruža ali da li je novonastali pritisak da se ono iskoristi za samousavršavanje zaista neophodan?
U želji da ne zvučim kao smor (al’ uzalud se nadam s obzirom na to da sam u karantinu od 9. marta), provela sam puno vremena u ovoj izolaciji, u trenucima kada nisam besciljno zurila u frižider, razmišljajući o tome koliko sam privilegovana. Sada smo se ja, moj partner i većina (ali ipak ne i cela) moja porodica oporavili od virusa, moj fokus se premestio ili, bolje reći, proširio sa osećaja sreće što mi porodica još uvek diše na to da sam srećna što imam porodicu. Brzina kojom se ova promena desila, čim je jedna osnovna potreba bila zadovoljena, me tera da mislim na onaj mali trougao koji povezujemo sa Maslowljevom hijerarhijom potreba. Za one koji ne poznaju ovaj koncept, radi se o psihološkoj teoriji koju je postavio Abraham Maslow (i obično se prikazuje kao piramida) koja govori da su ljudi motivisani sa pet osnovnih nivoa potreba. Na samom dnu su fiziološke potrebe (poput disanja, jela i spavanja), iznad njih je potreba za sigurnošću (zdravlje, dom, zaposlenje), zatim potreba za pripadnošću (intimnost, prijatelji i porodica, povezanost), zatim potreba za uvažavanjem (sloboda, poštovanje, priznanje) i, na samom vrhu piramide nešto što se zove “potreba za samoostvarenjem”.
Vrlo često ti isti ljudi govore tonom koji odaje njihovo superiorno mišljenje o sebi, koji kao da treba da podrazumeva da će neki božanski sud stići sve nas koji ne ovladamo nekom novom složenom veštinom pre okončanja karantina
Ovo poslednje odnosi se na ispunjenost poslom – tačnije, na onaj osećaj da ispunjavamo svoj potencijal. Ovo za svakoga znači nešto drugo, od pomaganja drugima pa do umetničkih dostignuća. Maslow tvrdi da je postizanje samoostvarenja zapravo dosta retko i kao primere onih koji su taj stupanj dostigli navodi Alberta Einsteina i majku Terezu. Bilo bi potpuno razumljivo trenutno biti negde između sredine i osnove piramide, oboren šokom, bolom ili strahom i iskreno me je iznenadilo koliko su ljudi (priznajem, bar onoliko koliko vidim na društvenim mrežama) preokupirani time kako da se ostvare i kako da budu što produktivniji – daleko više od osnovne potrebe da se spoji kraj sa krajem. Vrlo često ti isti ljudi govore tonom koji odaje njihovo superiorno mišljenje o sebi, koji kao da treba da podrazumeva da će neki božanski sud stići sve nas koji ne ovladamo nekom novom složenom veštinom pre okončanja karantina. Nisam videla puno ovakvih postova na svom ličnom feedu – još jedan razlog da samu sebe smatram srećnicom – i ne govorim o onima koji su nam od ključne važnosti u ovoj situaciji i koji nemaju vremena za društvene mreže, već o dobronamernim A-tipovima ličnosti koji misle da je pandemija korone prava mogućnost da se napiše roman ili da se otisnemo na neki seizmički put samopoboljšnja. Oni kao da epidemiološku krivu vide kao izazov sa kojim se treba takmičiti i pobediti. Kao što kaže Roger Cohen u nedavnom članku za magazin New York Times: ”Umireni svet može se otvori u prostor za individualan rast.”
Ako ovaj “umireni svet” zaista otvori neki novi prostor za nešto, nadam se da će to nešto u svojoj srži biti osećaj za zajedništvo
Možda karantin rađa neku vrstu virtuelnog pritiska da na poslu ostajemo duže kao da se bojimo da ćemo ga izgubiti. Trenutno zaista ima dovoljno pridikovanja i prismotre na sve strane, molim vas da ne mislite da shadejuem one koji su u stanju da budu produktivni u vreme kao što je ovo. Ako vam to pomaže da smirite svoju anksioznost ili za tim imate istinsku potrebu umesto što osećate pritisak da idete u korak sa drugima, onda vas molim da nastavite – ali rastužuje me kada čujem svoje prijatelje kako sami sebe šibaju što “imaju toliko vremena” a nisu sa tim vremenom “produktivni”. Sigurna sam da deo ovoga proizilazi iz opterećujućeg osećaja da je ono što u normalnim uslovima smatramo produktivnim sada uzaludno. Sve je izgubilo težinu. Budućnost je suspendovana.
Ako ovaj “umireni svet” zaista otvori neki novi prostor za nešto, nadam se da će to nešto u svojoj srži biti osećaj za zajedništvo. Nadam se da će razdvojiti ideju o življenju od kapitalističkog viđenja produktivnosti. Johanna Hevda je pisala o svom stavu da revolucija i bolest imaju više zajedničkog nego što prosečan zdrav čovek, koji nije hronično bolestan, možda misli. Možda je “ne (u)raditi” zapravo revolucija. Promena fokusa naše energije sa samo-optimizacije na zajedničko održavanje. Kako Jenny Odell piše u svojoj proročkoj knjizi “How to Do Nothing” iz 2019. godine: “Odupreti se u mestu znači oblikovati sebe tako da kapitalistički vrednosni sistem ne može lako da vas asimiluje. Uraditi tako nešto znači odbiti referentni okvir: u ovom slučaju onaj po kom se vrednost određuje produktivnošću, jačinom nečije karijere i samostalnim preduzetništvom.”
Potpuno legitimna reakcija na pandemiju jeste i ne biti motivisan i ne otkačinjati ništa sa svoje liste osim “probudi se”.
Prvi put objavljeno na buro247.com