Ljudska vrsta je opsednuta dosezanjem sreće. Istina je da nismo baš sigurni kako se to radi, biva ultimativno srećan, ali iz godine u godinu pokušavamo. Oprobavamo neke nove tehnike i taktike koje bi nam mogle pomoći u dosezanju iste, vraćamo se tradicionalnim zanatima, okrećemo se baštovanstvu i uzgajanju biljaka, preuzimamo skandinavske i istočnjačke koncepte, meditiramo… Pokušavamo da pronađemo tu tajnu formulu zbog koje ćemo reći “srećan sam”.
Ne ide sjajno, ali ponekada i uspe, i čini se da šta god radili ovo će ostati briga i želja broj jedan čovečanstva. Biti srećan.
Ne pada nam, međutim, često na pamet da sreća može imati ikakvih dodirnih tačaka sa poslom koji obavljamo, ali nedavno je nova studija grupe autora sa Kembridža predložila ideju da se možda u radu krije sreća. Da, dobro ste čuli, radite da biste bili srećni, ali ne, ne baš onako kako obično zamišljamo rad i definitivno ne kako poslove obavljamo sada. Izgarajuće i prekovremeno. Brendan Burchell, vođa projekta i istraživanja, intervjuisao je preko 5000 osoba i sa svojim timom došao do zaključka da tajna sreće i zadovoljstva leži u jednodnevnom poslu, iliti radnom vremenu koje počinje i završava se u toku jednog dana. U prevodu jedan jedini radni dan. A ako naučnici to kažu ko smo mi da se protivimo?
Šalu na stranu, nije baš tako jednostavno kako zvuči, s obzirom na to da i radna nedelje od četiri dana još uvek zvuči kao prevelika utopija a kamoli jednog, ali ne možemo reći da ovakva ideja ne zagolica maštu svima. Okej, osim onima koji će reći “ali ja volim svoj posao i volim da radim i 70 sati nedeljno ako treba!” Vi razmislite da li je možda vreme za neki hobi ili sport. Ostali, jasno da smo obradovani ali o čemu se ovde zapravo radi? I sam šef istraživačkog tima kaže da je bilo “prilično neočekivano otkriće budući da smo pretpostavljali da će se najbolje osećati oni koji rade tri ili četiri dana nedeljno”, ali da se ispostavilo da su najsrećni oni koji rade taman onoliko da nije ništa.
Zvuči suludo? Očigledno da nije. Burchellov tim je pratio ljude i njihovu produktivnost tokom karantina i otkrili su da su najsrećniji ljudi oni koji rade jedan do dva dana nedeljno.
Minimalno prisustvo koje donosi satisfakciju rada i zaposlenosti, ali donosi i svežinu i mentalni boost koji nemamo ni ako ne radimo uopšte ali ni ako radimo pet dana nedeljno. U prevodu, idealan balans. Moguće je da još uvek zvuči suludo ili ako ne suludo onda sigurno sasvim očigledno jer naravno da bismo svi želeli da radimo svega jedan (ali kako??) i iako možda u praksi nije u potpunosti dostižno, ali autori se slažu da je to optimalna zaposlenost da bi čovek bio srećan, kao i da je to pitanje izuzetno važno. Ne kako biti produktivniji, nego kako biti zadovoljniji.
“Tradicionalni model posla, u kom svi rade 40 sati nedeljno nikada nije baziran na tome koliko je posla zaista dobro za ljude. Naše istraživanje pokazuje da mikro-poslovi donose istu količinu psiholoških benefita, sigurnosti i zadovoljstva kao i poslovi sa punim radnim vremenom” rekao je Senhu Wang, jedan od ko-autora izveštaja.
I to zapravo i jeste glavno pitanje: koje radno vreme je optimalno za savremenog čoveka?
Ili što bi profesor Burchell rekao: “Zašto uopšte mislimo da je radna nedelja od 40 sati normalna? Na početku Industrijske revolucije ljudi su radili 100 sati nedeljno, ali se sa time prestalo pre nekoliko decenija.” Naravno da stosatna radna nedelja pripada dalekoj prošlosti, ali je možda vreme i da joj se ova četrdesetosatna pridruži. Možda ne možemo da sanjarimo baš o šest dana odmora i jednom radnom, ali uz sve više sličnih istraživanja činjenica je da je pandemija unela promene koje će u nekom trenutku morati da počnu da se ogledaju i u vremenu provedenom na poslu. I sam profesor Burchell je počeo sa prilagođavanjima. Istina nije još uvek otišao u jednodnevne ekstreme ali jeste za sebe odabrao trodnevnu radnu nedelju (što je trend kom pribegavaju malo po malo mnoge kompanije u Španiji, Nemačkoj i Novom Zelandu) a smatra da bi nove radne navike mogle mnogo da pomognu ženama. Živimo u vreme kada ozbiljno radimo na ravnopravnosti a to znači da bi trebalo žene osloboditi većine kućnih poslova koje još uvek padaju na njih. To je moguće samo ukoliko rasteretimo i muškarce i damo im više vremena da pomognu oko kuće.
Svakako, ono što je idealno u nauci ne znači automatski i moguće i u praksi, i naravno da je prvo sledeće prirodno pitanje “šta je sa platom?” i “da li to znači da bi ljudi onda radili pet mikro poslova umesto jednog?” Ima mnogo pitanja i jasno je da je ovo istraživanje iako korisno ipak možda utopija, ali ona koja bi nam sasvim legla, i ništa ne bismo imali protiv da umesto “vidimo se sutra” odlazimo s posla uz “sledeće nedelje u isto vreme?” Milina!