Ne tako davno u jednom intervjuu za The Times magazin, glumica Gillian Anderson je otkrila da ne živi sa svojim partnerom, Peterom Morganom, autorom serije “The Crown”, objašnjavajući da je ta odluka jedan od glavnih faktora zašto njihova veza opstaje. Anderson tvrdi da bi zajednički život verovatno “bio kraj” njihove veze i njen komentar je u potpunosti u skladu sa širim trendom koji podrazumeva posvećenost i vernost ali ne i zajednički život. Iako smo zbog pandemije korona virusa, iznenada upoznati i sa još jednim fenomenom savremenih partnerstava a to je prilično iznenadno usevljavanje, gde su se mnogi parovi koji su kratko zajedno odlučili na ovaj korak brže nego što bi inače, dugotrajno stabilno partnerstvo bez saživota je antipod ovome.
LAT (“living apart together”) se odnosi se na dugotrajna partnerstva koja se između ostalog zasnivaju i na odluci partnera da ne žive zajedno
LAT (skraćenica od “living apart together” iliti živeti odvojeno zajedno) se odnosi na novu vrste partnerstva koja su sve prisutnija i popularnija među zapadnim parovima (pogotovo u UK, SAD, Švedskoj, koje su sve osetile značajan porast ovakvih partnerstava) i zasniva se na odluci partnera da ne žive zajedno. Tradicionalno, useljavanje sa partnerom je dugo važilo za jedan od ključnih stadijuma u svakom odnosu, stepenica koja označava da je neki odnos dugotrajan, stabilan i siguran, i čin kojim se dokazuje posvećenost i povezanost, povećava se intimnosti i uspostavljaju temelji za osnivanje porodice. U tom smislu, LAT partnerstva ostavljaju prostor za mnogo pitanja, potpitanja i konstatacija od kojih su glavna i najčešća “ali zašto ne želite da živite zajedno?” i “nekoga upoznaješ tek kad deliš prostor sa njim”. Možda baš i zato, jer još uvek želimo da ostanemo pojedinci sa svojim prostorom, i samo svojom zonom komfora koja nije nužno sagrađena na kompromisima, i ostavlja puno prostora za sitna radovanja i uzbuđenja koja zajednički život lako pojede. Baš zato, mnogi stručnjaci se slažu da LAT partnerstva zapravo imaju značajne benefite.
Tradicionalno, useljavanje sa partnerom je dugo važilo za jedan od ključnih stadijuma u svakom odnosu, stepenica koja označava da je neki odnos dugotrajan, stabilan i siguran, i čin kojim se dokazuje posvećenost.
Takve veze pomažu u onome što psiholozi nazivaju “aktivnosti za samo-razvoj”- sve aktivnosti koje radimo sami za sebe zbog sebe, ali i one vrste ponašanja koje su obično vezne za početne stadijume veze kao što je više izlaženja umesto izležavanja na kauču i mrzovolje jer svakako smo tu, isprobavanja novih stvari zajedno, odlaženja na različite događaje, pravljenje mnogo spontanijih planova, a i malo uzbuđenja pred sastanak. Jedna od studija, pokazuje da upravo manjak ovih aktivnosti dovodi do razvodnjavanja odnosa, jer kada smo stalno zajedno, prisutni i dostupni, veoma često stvari počinju da se podrazumevaju i uzimaju zdravo za gotovo, što ni u jednom slučaju ne može biti dobro, a ovakve sitne aktivnosti su te koje održavaju odnos i potpomažu ga, i mnogo su izglednije ukoliko partneri ne provode baš sve vreme zajedno.
LAT je u suštini udoban i prijatan sistem funkcionisanja, gde se još uvek radujemo neplaniranom pozivu na piće, ili nekoliko dana provedenih zajedno, nakon čega svako ima svoju zonu u koju može da se vrati
I da, ukoliko se sa partnerom odlučite na ovakvu vrstu odnosa veoma je izvesno da ćete posle dve, tri godine, ako ne i pre, početi da dobijate, ne zlonamerno ali svakako iritantno pitanje “i? kada planirate da počnete da živite zajedno?” i da je je još napornije objašnjavati svima zašto ne. Ali zapravo ima prilično razloga zašto jer je LAT jednostavno udoban i prijatan sistem funkcionisanja, gde se još uvek radujemo neplaniranom pozivu na piće, ili nekoliko dana provedenih zajedno kod nekoga, ili zajedničkom izlasku, nakon čega svako ima svoju zonu u koju može da se vrati i u kojoj ima punu kontrolu nad svojim danom. Bez razmišljanja o tome da li će napraviti veću buku ujutru, ili se predugo zadržati u kupatilu. I da, naravno da se može argumentovati da je ovakav sistem zapravo samo suštinski sebično samoudovoljavanje, i pokazivanje nespremnosti da se zaista funkcioniše u paru, ali je dobro pitanje i da li samo zajednički život označava da partnerstvo funkcioniše kako treba?
I naravno da nema ničeg lošeg u standardnoj vezi, napraotiv, ali porast LAT partnerstava samo pokazuje da postoji i sve više kreativnosti i individualnosti s kojima ljudi pristupaju odnosima danas, tražeći onu specifičnu formu, koja možda nije po difoltu ali je savršena za njih. Parametri se menjaju, i dok LAT partnerstva (kao uostalom ni otvorene veze ili veze na daljinu) nisu za svakoga, svakako ih treba držati na radaru kao opciju.