Kad sve ovo jednom bude juče, a biće, imaćemo priliku da revidiramo situaciju i malo objektivnije sagledamo stvari, i sve će izgledati dosta drugačije. Mada ni sada, realno, nije baš najgrdnije što može da nas zadesi, iliti što bi rekao jedan od memeova „od nas se očekuje samo da sedimo kod kuće, čitamo, gledamo filmove, učimo nove jezike- nije baš tako strašno“. I nije, ma kako trenutno izgledalo i ma koliko svi baš sad čeznuli da se držimo za ruke, idemo u šetnje, u pozorišta, delimo ljubav, grlimo se i đuskamo telo uz telo do jutra. Naravno i da želimo, i logično je, kad smo izgleda kao vrsta predodređeni da uvek želimo ono što ne smemo, nemamo i ne možemo, ali u toj situaciji valja se podsetiti dve stvari. Da ima onih koji nažalost ovako žive godinama, samo u većem strahu, sa manje dostupnih stvari i pod konstantnom blokadom i opsadom, i pod dva, da nije virus najkobnija stvar u vazduhu oko nas. Statistički posmatrano, zagađenje je daleko gore.
Nikako ne treba umanjivati letalnost Covid-19 virusa i ozbiljnost situacije, ali je činjenica da svake godine daleko više ljudi, onako planetarno posmatrano, izgubimo zbog jezive zagađenosti vazduha koji udišemo. Tom istom zagađenošću ubijamo i gušimo planetu, a mi, posledično više oboljevamo, i lošije i nezdravije živimo. Prema rečima François Gemennea, direktora Hugo opservatorije, gde se proučava interakcija između promena u prirodi, ljudskih migracija i politike, zbog posledica izazvanih atmosferskim zagađenjem, samo u Francuskoj godišnje umre 48 000 ljudi, dok taj broj u Kini iznosi preko milion, a u SAD više od 100 000. Sveukupno, Svetska zdravstvena organizacija, WHO, procenjuje da je u globalu 4.2 miliona smrti nastalo zbog srčanog udara, raka pluća, moždanih udara i hroničnih respiratornih bolesti zapravo posledica zagađenja vazduha.
Uz zgražavajuće visoke brojke, i poražavajuću činjenicu da smo sve to sami zamešali, dobra vest je da karantin zapravo mnogo pomaže u borbi protiv zagađenja, i da ono primetno opada. Globalni karantin, uveden zbog Covid-19 virusa, je u nekim državama drastičan i podrazumeva apsolutnu zabranu kretanja, dok su u nekim drugim preduzete mere manje rigorozne, ali nas je, ma kakva bila državna politika i odluke, na generalnom planu naterao da promenimo neke stvari. Vreme koje provodimo napolju zagađujući sve živo i neživo je ograničeno, fabrike su zatvorene ili im je smanjen rad, putovanja su i više nego prepolovljena.
Sve to je za relativno kratak vremenski period, dovelo do ogromnih atmosferskih promena i rezultiralo rekordno niskom stopom zagađenosti vazduha svuda. “Ovo je prvi put da sam video ovako dramatičan pad zagađenja na gotovo čitavom svetu istovremeno” rekao je Fei Liu, naučnik koji se bavi kvalitetom vazduha u NASA-i. Ovaj efekat se uoči o nekim posebnim danima i praznicima, pa recimo u Kini, koja je veliki proizvođač (i još veći zagađivač), oko lunarne Nove godine u kasnom januaru i početkom februara vazduh obično bude čistiji, a desi se da se s vremena na vreme, i u ostalim delovima sveta, usled nekih akutnih mera, primete poboljšanja. Ipak, ovo je prvi put u skorijoj svetskoj istoriji da su sateliti zabeležili ravnomerno “razvredravanje” nad planetom. Prvi put je planeta prodisala.
“Ovo je stvarno fascinantno doba. Ono što me najviše iznenađuje je što su mere koje smo spremni da preduzmemo da bismo se obračunali sa korona virusom, mnogo oštrije i drastičnije od onih koje bismo bili spremni da preduzmemo protiv klimatskih promena i atmosferskog zagađenja”, rekao je Gemenne. I nažalost tačno je. Trenutno smo spremni na sve samo da situacija prođe, ali nam je zato teško da ponesemo platneni ceger u radnju i maksimalno smanjimo upotrebu plastike. Teško nam je da recikliramo i razvrstavamo đubre jer je dosadno i zahteva malo više cimanja, ali nam nije teško da guglamo kako se pravi dezinfikaciono sredstvo kod kuće. Nije nam teško jer se najdirektnije tiče nas, i mi smo lično ugroženi, pa nam je frka, a planeta k’o planeta, zajednička je. Već će neko nešto uraditi.
Zato je stvarno krajnje vreme da se zapitamo: ko i kada će nešto uraditi? I zašto smo sposobni da situaciju ozbiljno shvatimo samo kada je u obliku direktne šamarčine preko celog lica, kao što je virus koji se širi svetom? Jel’ stvarno nikakvu suptilniju frekvenciju ne kačimo? Jel’ stvarno ne možemo da skontamo da su opasnosti koje se kriju iza zagađenja mnogo veće i dugoročnije od ovog što proživljavamo kao i da će i one doći na red u drastičnijem obliku, nastavimo li kako smo do sada? Zašto nismo sposobni da primenjujemo bar neke mere unapred, i na vreme, a ne samo kad dogori? Jel’ vazduh treba da postane zvanično toksičan da bismo shvatili da se mora odgovornije?
Nas muči virus Covid-19, ali će proći, izlečiće se svet. Pronaći će se vakcina. Smiriće se. Ali mi žao planete. Nju muči drugi virus. Njen lični, koji (za sada) nema niko drugi u Univerzumu, pa da se bar konsultuje šta joj je činiti. Ljudska vrsta. Mnogo je rasprostranjeniji, mnogo brži, mnogo bahatiji, i tu je da ostane. A potrebno je baš malo dobre volje i saradljivosti (ili prinudnog karantina lol), da se neke navike promene i da, svi živimo zdravije. Ko nije video snimke, nek’ pogleda. Kanali u Veneciji su postali bistri potoci, toliko da su postali puni sitnih riba. Nebo Beijinga se vidi. A to se ne događa često. Planeta se obnavlja. Izolovala je virus zvani čovek, i stavila ga pod ključ, uzela odmor i iskoristila priliku da se regeneriše. Brzo se oporavlja, pametna je, prelepa, i samoodrživa. Šta drugo i da bude, kad na nas ne može da računa.
Ili možda može?