Glasovi žena koji su obeležili ovu godinu

Na kraju svake godine dam sebi zadatak da razmislim o svim malim i velikim glasovima žena koje su progovorile o određenim nepravdama i problemima i time jasno prokrčile put njegovom rešavanju za neke potonje generacije. Počev od #MeToo-a, i kod nas od progovaranja Marije Lukić iz Brusa, ona dešavaju mnogo učestalije, glasnije, i to više nisu pojedinačni glasovi već čitava horska alarmiranja o ugrožavanju naših osnovnih ljudskih prava. Podsetimo se, u 2022. smo uplovile uz hiljade svedočenja žena koje su delile svoje priče uz #NisamPrijavila, te se u istom tonu ova godina i nastavila – hrabrom, besnom i borbenom. Ovom prilikom, podsećamo se samo nekih od značajnih trenutaka i zahvaljujemo se što su bacili reflektore na neke žarišne tačke i time ih približila rešavanju.  

Već nekoliko godina, aktivno se govori o akušerskom nasilju koje je potpuno normalizovano u mnogim porodilištima u Srbiji. Međutim, jedan slučaj posebno je eksplodirao i otkrio jednu strašnu praksu zanemarivanja empatije i ranjivosti žena u strašnim trenucima. Milica Filipović progovorila je o svom hororičnom tretmanu kroz koji je prošla prilikom gubitka bebe i time osvetlila problem indukovanih porođaja. Nakon ovoga, Beogradskom centru za ljudska prava koji je započeo kampanju dizanja svesti o ovom problemu javilo se stotine žena sa sličnim pričama, a nedavno je pokrenuto i istraživanje koje će mapirati problem i ponuditi njegovo hitno rešavanje. 

Tokom proleća ove godine, na Instagramu se pojavila anonimna grupa devojaka „anketa_arh.bg“, studentkinja Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, na kojoj su iznete ispovesti koje se odnose na seksualno uznemiravanje koje su doživele od profesora tog univerziteta. Nakon što se nekoliko devojaka osmelilo da progovori o svom iskustvu, javile su se brojne nove studentkinje koje anonimno govorile o iskustvima tokom predavanja i vežbi koje je držao pomenuti profesor.

Kako je godina pokazala, a i brojne unazad, seksualno uznemiravanje u obrazovnim ustanovama jedan je od gorućih problema u našem društvu. Usled neizgrađenih mehanizama, nasilnici često ostaju poptuno zaštićeni, a devojke i devojčice samlevene od traume. Posle Milene Radulović, i ovaj problem je postao vidljiviji, a devojke iz škole jahanja skupile su hrabrost i ispričale svoje priče. Prvu ispovest dala je Katarina Šolaja, da bi se za njom oglasile i ostale devojke. One su u stravičnim svedočanstvima o događajima koji su im se dešavali kada su bile maloletne izložile priče o manipulaciji, strateškim uznemiravanjima, silovanju i zlostavljanju koja je više od deceniju bilo zataškivano.

I u septembru ove godine, bes je na kraju prešao i na ulicu. Nakon objave jednog tabloida i intervjua sa silovateljem, žene su pravdu potražile na ulici. U glas izgovarajući parole da „nismo same“ i da „nismo bezbedne“ ukazale su na najveće nepravde i pokazale koliko su nam one zajedničke i koliko smo sve spremne da ih rešavamo.