Ubeđen sam da sve znate o slučaju Konstrakta. I ono što treba i ono što ne treba. I ono što je tačno i ono što nije. Bilo da ste manijaklno pratili sve što vezano za Eurovision ili da vas aposlutno nije interesovao taj oblik ludila i zabave, ove godine ste morali da saznate ko je Ana Đurić, žena koja je predstavljala Srbiju na tom bizarnom takmičenju koje se ove godine održavalo u Italiji. Dosta zanimljiv saspens desio se već na samom izboru za Pesmu Evrovizije kod nas, kada niko nije mogao da veruje, a možda najviše proslavljeni turbo-folker Aca Lukas, da jedna takva pesma uopšte može da pobedi. A onda je nekako sve postalo viralno i poput grudve snega koja izazove lavinu u mondenskom skijalištu, In corpore sano je postala globalna himna, a nastup naših predstavnika ušao je među ljude nešto poput Makarene.
Sećam se tog jutra nakon njene pobede, kako su se dve kasirke u supermarketu prepirale, onako dovikući se sa kase na kasu, kako je pesma koju šaljemo neozbiljna i kako Konstrakta treba tamo da ide da nas predstavlja, a ne da se zeza. Dugo je svima trebalo da nauče kako se ona uopšte i zove, jer umetnica pobedu očekivala nije. I nekako, kao i sve kod nas, počele su masovne podele, ko je za, ko je protiv, ko misli da je lepa, a ko da je luda, ko vidi slov “Z”, a ko Faberžeovo jaje. Međutim, kako to obično biva, čim neko iz sela postane bitan, čim ga neko spolja pohvali i verifikuje, tako se i mi brže bolje setimo da nam se sviđa. Mislim, iskren da budem, i meni je ta pesma bila čudna na početku i mislio sam da treba da ode Sara Jo, jer kao ipak je to Evrovizija. Međutim, i sam sam očigledno robovao predrasudama i mislio da treba da se šalje “sigurica”, a onda se nekako otvorila zemlja koja gruva i to takmičenje je ponovo imalo smisla.
Posle sto godina sam se imao osećaj da se vratilo ono vreme kada sam kao mali drhtao da li će Tajči pobedili ili će Bebi Dol možda diskvalifikovati zbog početka rata. Neverovatno, ne znam za vas, ali ponovo mi se vratio nekakav osećaj pripadnosti, kao da se za trenutak ujedinila naša raspadnuta zemlja i kao da je sve bilo kao nekad kada smo bili srećni. Činilo mi se da sam to u potpunosti izgubio, da više ne pripadam ničemu, međutim nevidljiva umetnica bez zdravstvene knjižice je povratila davno izgubljene emocije jedne cele nacije. Koje nacije? Ne znam. Ljudske nacije. Valjda. Ponos koji smo izgubili. Poštovanje prema sebi. Osećaj da i mi možemo nešto okej da uradimo. Da nismo beda. Da nismo za bacanje. Teško je to nekako i objasniti, a da čovek ne ispadne patetičan, jer ovako gledano sa strane, to je samo Eurosong, smotra koja već godinama liči na trećerazredni talent show, ali bez obzira, uvek ispliva neki dijamant, kao što je uostalom i Konstrakta. Međutim, čini mi se da baš kao što niko nije razumeo reči pesme do kraja, tako i ovaj nivo kako nas je naša predstavnica podigla iz mrtvih, učinio je da njen triptih projekat prevaziđe mnoge granice i postane nešto što je razumljivo bez da se dodatno pojašnjava. Dobra umetnost prosto nema potrebu za prevodom. Dobra umetnost je dobra na svim jezicima. Dobra umetnost je jednostavna. I dostupna svima.
U moru glupih pitanja i dešavanja koje sa sobom nosi popularnost koja se Konstrakti desila doslovno preko noći, fascinatna je doslednost te žene, ta persona koja je od početka do samog kraja bila na visini zadatka, odmereno dajući sebe na tacni, a istovremeno štiteći se od izliva kanalizacije koja šiklja oko nje. Svi su hteli nekako da je gurnu niz liticu ili da je iskoriste kao jeftinu reklamu, da se ogrebu o malo zvezdane prašine, da budu blizu sunca, međutim njena misao je bila i ostala koncizna, čista, bez mnogo uvijanja u celofan, servirana kroz dovoljnu količinu humora i začinjena cinizmom, koja vas uvek tera da dobro razmislite. Ukratko rečeno, Konstrakta je pobedila. Pobedila je glupost. I uzdigla se iznad svih.
Čini mi se da to retko kome pođe za rukom.