Ulica je uvek bila i ostala idealno mesto gde mogu da vam se dogode apsolutno neočekivane stvari. Upravo taj osećaj da ne možemo da kontrolišemo tok događaja koji se odvijaju mimo naša četiri zida, čini uzbudljivim svaki naš naredni izlazak iz zone komfora. Sigurno vam se to već desilo, ako nije, onda sigurno ne pešačite ili ne idete apsolutno nigde, jer ukoliko vas nije isprepadao dostavljač hrane, ona ne znate šta znači biti na ulici. Dakle, hodate sasvim normalnim tempom, kao pešak, nazovi ravnopravni učesnik u saobraćaju i onda tako niotkuda, ničim izazvano, proleti bicikl, toliko blizu vas, da za dlaku izbegnete teške telesne povrede ili glupu smrt. Ovo bi mogao da bude dobar početak nekog filma, međutim, nije, nego je samo ružna pojava koja se dešava svakog dana, jer ti ljudi sa kućicama na leđima jure niz i uz ulice, kao da je nečiji život u pitanju, a ne najobičnija glad. Sasvim sam siguran da je teško raditi taj posao, ali teško je danas hodati istom tom ulicom, jer kada ste na trotoaru, u pešačkoj zoni najbolje bi bilo da vas nema, s obzirom da svi drugi imaju prednost osim vas. I besni auto koji vozi majka kraljica koja melje na telefon sa čoporom propisno vezane dece na sedištu, i kuriri brze pošte koji će samo da upale sva četiri dok ćete vi da strčite dole po pošiljku, i bahati taksisti koji misle da su oslobodili grad, ali najviše od svih uniformisani raznosači jela. Ne, ne, vi to ne razumete, jer oni nemaju vremena da misle ko im se nalazi na putu do cilja, s obzirom da je svaki sekund jako važan, samo da se dođe do mušterije koja umire od gladi.
Tako ja u poslednje vreme imam utisak da niko živi ništa ne kuva. Okej, dugo je trajao onaj čuveni izgovor svih nas da se više nema vremena kao nekada kada su naše bake stavljale lonac za supu u sedam ujutru i kuvale ručak do popodne na kecu. A onda su odjednom kao iz vedra neba svi prestali da jedu, jer su na nekom od režima za gubitak telesne mase, čija se popularnost smenjuje kao prolećno vreme. Dakle, pola sveta je na dijeti ili ne jede ama baš ništa, dok druga polovina isključivo naručuje hranu. S toga se da zaključiti da izrazito mali procenat ljudi zaista koristi šporet u svrhe spremanja hrane, jer ne zna se kada se tačno desilo da totalno odustanemo od kulinarstva u pravom smislu te reči. Retki su oni koji zaista uživaju u kuvanju i ne prave ne znam kakve eksperimente kod kuće, pokušavajući da izigravaju kuvare sa malih ekrana, već kuvaju obična jela na koja smo svi navikli.
Sve dok jednom jednog dana neko fatalno ne nastrada, šetajući se ulicom, zahvaljujući našim apetitima.