Sinoć je malo žena u Srbiji spavalo mirnim snom ili uopšte spavalo, nakon što je na portalu jednog medija objavljen „ekskluzivni“ intervju sa serijskim silovateljem koji je na slobodi. Na njega danima upozoravaju svi prateći njegovo kretanje po gradu. Nabavile smo suzavce, biber sperejve, i pokušale da progutamo strah i zakopamo ga zapećkku svakog organa u kom smo ga osetile. Koliko god da smo želele da izbegnemo detalje ove priče, koliko god ne kliktale, oni su nas pronašli. I sve smo kad zatvorimo oči pred sobom imale jedno lice.
Kako je Autonomni ženski centar naveo:“Objavljivanje ovog intervjua predstavlja šamar pre svega svim ženama koje su preživele seksualno nasilje od strane dotičnog, ali i svima onima koje već danima ulažu energiju u osmišljavanje taktika za bezbedno hodanje ulicama Beograda jer sistemska zaštita ne postoji i osećaju da su prepuštene same sebi“. Prepuštene sebi i jedne za druge izašle smo na ulicu.
„nismo sigurne“, „nećemo da ćutimo“, „koga čuvate“
Kada sam stigla na protest na koji je povodom objavljivanja intervjua pozvala grupa Ženska solidarnost, naišla sam na kordon od 30 policajaca koji su stajali na ulazu u zgradu Informera i „čuvali“ glavnog urednika. Čuvali ga od stotine žena koje su ispred urlale i tražile pravo na bezbedan grad i bezbedno vraćanje kući. I eto slike u slici i najilustrativnije moguće metafore celog našeg društva, sistema i prioriteta. Žene stoje same, ljute, zastrašene, dok se oni koji bi trebalo da ih čuvaju, nalaze na suprotnoj strani. Onoj koja podržava nasilnika, koja mikrofon daje zlostavljaču i koja nije gluva isključivo za njegovu stranu priče. Onoj kojoj je kriva suknja.
dokle ćemo jedna drugu pratiti kući, umesto da nas institucije čuvaju?
Dok sam stajala u masi uz glasne povike „Nismo sigurne“, „Nismo bezbedne“, „Nećemo da ćutimo“, čujem rečenicu devojke pored mene koja je počela da plače od besa, tuge i izneverenosti. Svom prijatelju je rekla „Šta misliš kako je meni bilo posle svega što sam prošla kada sam videla taj intervju?“ i nastavila kroz suze da viče „Ne znači ne“.
ne znači ne
Objavljivanje intervjua ne sme proći bez sankcija i kazne, jer je ono štetno na toliko mnogo nivoa. Iz samog medija pokušali da se operu izgovorom da se ovakvi intervjui rade svuda u svetu. I to je istina. Rade se ali pod vrlo preciznim uslovima, sa učešćem brojnih stručnjaka kako ishod intervjua ne bi bio kao što ovaj u kome silovatelj otvoreno preti da će to možda ponovo učiniti, iznosi detalje i bez ikakve cenzure i moralnog kodeksa, obraća se svima nama ledeći nam svaku žilu.
„Ovom intervjuu nedostaju kontekst, senzibilitet, znanje, profesionalnost i, pre svega, izbegavanje uznemirenja javnosti i očuvanje dostojanstva žrtava, što nalažu i svi naši zakonski i podzakonski akti koji uređuju medijsku sferu i prava žrtava nasilja. Ovakav intervju, u ovom momentu, samo i isključivo doprinosi ne samo relativizaciji, već i direktnoj promociji zločina silovanja i osuđenog silovatelja. „Megaekskluzivno“ u ovom slučaju je samo „Informerevo“ prelaženje granica u ponižavanju i zastrašivanju žena“, piše u saopštenju Autonomnog ženskog centra.
Protest danas nije bio protest samo zbog ovog intervjua. Vikale smo i vikaćemo jer postoje ljudi koji su vrsni PR-ovi nasilnicima i nasilju. Mediji koji daju prostor ovakvim pričama i kojima je prljavi pogani klik važniji od ljudskosti ne smeju da postoje. A žene su gromoglasnije nego ikad pokazale koliko su hrabre i koliko uprkos strahu više ne žele da ćute.