Pre nekog vremena, gotovo slučajno sam se našla na predavanju UNITAS organizacije koja se bavi prevencijom trgovine ljudima i preplakala sam ga, a ceo dan posle sam bila granično autistična i nereaktivna na svet oko mene. Neko bi zaključio da ko šta radi ja malo-malo plačem, i nije da ne bi bio u pravu, ali to je nekako instinktivna reakcija kada se osećam ne samo tužno već apsolutno beskorisno i bespomoćno. Istinski bespomoćno: besno i razočarano i muka mi je i ne znam šta da radim. Verujem da je to neki mehanizam odbrane (iako niti je baš razrađeni mehanizam niti efikasna odbrana) od informacija koje ne znam kako da svarim. A mnogo toga ne znam. Volim nekada tu mantru “ignorance is bliss”, stvarno i jeste, blaženo je neznanje, a još blaženiji svi oni koji mogu da istraju u tome. Stvarno je sjajno kad je mirišljavo, čisto, mekano i udobno, i pod tim mislim i na ono kako živimo i informacije koje primamo. Mnogo je lepo na oblaku negde daleko iznad stvarnog sveta koji nas o, tako malo dotiče, ali je i privilegija malobrojnih, i generalno jednako onome kada superčist posle full spa tretmana izađeš na ulicu punu smoga i čađi, i koliko god želeli da zauvek budemo tamo gde miriše na magnoliju i ilang-ilang, ulica je realnost koju živimo. Prljava je, zagušena, haotična i na momente užasno ružna.
Neću se truditi da budem ništa suptilnija od toga, na prvom mestu zato što kao javnost generalno ne možemo sebi da dozvolimo da ne nazivamo stvari pravim imenom te za suptilnost jednostavno nema mesta. Ne znam u kakvom svetu mislite da živite ali ovaj stvarni, savremeni, je pored toga što smo super tehnološki napredni, istovremeno i društvo koje broji gotovo 50 miliona robova – dakle, ljudi koji prinudno rade u katastrofalno lošim uslovima, gotovo neuslovima, što znači da smo nadmašili i kolonijalizam i ono vreme kada je ropstvo bila zvanična politika moćnika. Antičko svakako, doduše i ukupna svetska populacija se od tada znatno uvećala, ali reklo bi se da smo a priori kao čovečanstvo do sada valjda nadrasli bilo koji koncept eksploatacije. Nismo, jer je super zarada vrhunsko božanstvo kom se moli, i ono što se izgleda nikada neće promeniti je da “money makes the world go round” na čijoj god gorčini i patnji se to gradilo. Izrabljivali planetu Zemlju, ili ljude. Tako je u kontekstu poražavajućeg lica čovečanstva, trgovina ljudima došla do toga da u 2019. postane najbrže rastuća grana kriminalne industrije koja ubira profit veći od 152 milijarde dolara na godišnjem nivou. Da prevedemo u konkretne primere, to je jednako udruženom profitu Facebooka, Nikea, Starbucksa i Disneya. Seksualna eksploatacija, rad pod prisilom, trgovina organima, su samo potkategorije istog, a nije retkost da jedna žena prođe kroz sva tri kruga, i to upravo ovim redom. Kažem “žena”, apsolutno svesna i svih muških žrtava, ali i činjenice da su žene daleko ugroženija grupa budući da čine 73% ukupnog broja žrtava. Danas sve ima cenu (ne?) pa tako i ljudski život, i osmeh, a ona se gradi prema nacionalnosti pa se recimo srpska i ruska deca kotiraju “najviše” jer se za njih plati i do 120.000 dolara. Dodatno zabrinjava podatak da je za tu decu, na društvenim mrežama, u svakoj sekundi, zainteresovano 700.000 predatora koji ih, na osnovu svojih potreba, mapiraju kao potencijalne žrtve trgovine ljudima. Sve što mislimo da se ne događa, događa se i te kako, samo na onoj razini koja deluje kao paralelni univerzum, gde se stvari rade mnogo prefriganije i targetiranije pa je beli kombi zamenjen friend requestom.
I super je savremeni svet stvarno, sve je na dohvat ruke. Patiš od insomnije skineš aplikaciju gde ti Eva Green čita pa se lakše uspavaš. Želiš da vežbaš jogu, tu su free asane. Treba ti kaput, poručiš ga onlajn. Problem je samo, što trgovci robljem na identičan način tretiraju i zarobljene žene, a Instagram koji reaguje na štošta brzinom Supermana je tek nedavno uklonio maids for transfer hašteg i 703 naloga koji su odgovorni za nezakonite aktivnosti. Fotografija, cena i kategorizacija prema rasi, visini, težini i ličnim osobinama. Isto kao na Aliexpressu. Samo što je čovek. Samo. 
Ne znam kako gajiti decu ni kako sve zaštiti a ne biti paranoičan, ali gledala sam ljude po sali i neprestano imala utisak da smo svi uhvaćeni u istoj misli, i negde relativno lagodno izdahnuli jer nemamo ni jednu sličnu priču da podelimo i zato što “to ne može nama da se desi”. Što jer nismo interesna grupa, što jer prosto ne može. Pa nije ovo holivudski blockbuster. Nije. Gore je, jer ne igra Liam Neeson, i nažalost niko od nestalih nema roditelje i prijatelje koji su agenti CIA-e, pa su time i izgledi za njihov pronalazak gotovo jednaki nuli.
Kada je devojka iz Fondacije na kraju pitala da li neko ima pitanje, ovaj neko je imao jedno sedamnaest paralelnih pitanja koja su se gurala za red dok je glava pretila da mi eksplodira, ali sva su se manje više sva svodila na “šta ćemo jebote da radimo?”. Iskreno – nemam pojma, ali znam da bismo jedno mogli bar da pokušamo. Da pričamo o tome. Glasnije, transparentnije, direktnije. Da se raspitujemo, da nateramo sve drage ljude koji odlaze u potrazi za boljim sutra da se o svemu raspitaju do sitnice, da budemo sigurni, da se jednako srčano i borimo i brinemo da i naši najbliži i prostitutke i striptizete koje možda ne poznajemo budu jednako zaštićeni, imaju jednaka prava i budu negde isključivo slobodnom voljom i zato što žele, ne zato što su naterani. Da pričamo o svemu tome i sa mladima i sa starima, šta ne znamo da pitamo one koji znaju, šta primetimo da prijavimo, od nasilja nad ženama, preko trgovine ljudima, do narušavanja ljudskih prava uopšteno, i tako zajedno da se borimo konstantno. Ne samo kada je mesec bilo čega, nego uvek. Pa ćemo negde valjda i stići.
*podaci i statistika preuzeti iz istraživanja međunarodne fondacije UNITAS