Sebičluk naš nasušni: Kad ćemo naučiti da prvo sebi stavimo masku sa kiseonikom, pa onda pomognemo drugima

Nemam strah od letenja, ali svaki put kad se smestim i škljocnem šnalom pojasa na sedištu, predano propratim demonstraciju onoga što bi trebalo da učinimo u slučaju opasnosti. Posebno me fascinira onaj trenutak kada stjuardesa zaustavi koreografisanu predstavu sigurnosnih mera da bi nam u posebnoj važnosti istakla kako “prvo treba staviti masku sa kiseonikom sebi pa onda pomoći drugima”.

Imam dovoljno godina da se sećam kako je prethodna verzija tog (snimljenog) govora bila: “Majke prvo treba sebi da stave masku, pa potom detetu.” Ali kako se menjao portret tradicionalne porodice, menjao se i način na koji (i sa kim) putujemo no pouka je, čini se, važnija nego ikad. Kako ćete pomoći bilo kome ako ne pomognete prvo sebi?

Decenijama, pa bolje reći vekovima, sebičnost je imala lošu reputaciju. Takva je, u najvećoj meri, debelo zaslužena. Niko ne voli uskogrude ljude koji samo gledaju sebe, možda baš zato što u njima vidimo refleksiju našeg potuljenog kapaciteta da ispadnemo – govna.

No da manemo hipokriziju i zanimanje šta će svet da misli o nama, ima pregršt razloga zašto ne treba biti sebičan. Istraživanja su pokazala kako su požrtvovani, velikodušni ljudi srećniji, zdraviji, omiljeniji i – uspešniji.
Pa opet, ima sasvim legitimnih razloga da budemo sebičniji nego što mislimo da treba, makar u onim sferama svakodnevice gde time nikoga nećemo oštetiti – jer ako bismo živeli u konstantnom stanju altruističke zabrinutosti, zaboravljajući da se zauzmemo za sebe i generalno pristajati na to da budemo otirač tuđih sumanutih sma(t)ranja čak bi nam i budisti dodelili dijagnozu “idiotskog saosećanja”.

Frazu je skovao Chogyam Trungpa Rinpoche smatrajući kako “idiotsko saosećanje” dolazi u trenucima kada, dok pokušavamo da budemo dobri prema svima, puštamo da nas svi ti ljudi – gaze. Ovo je posebno svojstveno ljudima koji se plaše konflikta i pate od ideje kako moraju biti “okej kao osobe”.

Dalai Lama ima teoriju koja je elegantno ogolila lažnu binarnost sebičnosti i nesebičnosti. Naziva je “mudra sebičnost”. U svakom od nas tinja urođena predispozicija da sebi budemo na prvom mestu. Ona je sasvim prirodna i nije ništa čega bi se trebalo stideti.
Ali, naglašava kako je nit uzvišene samosvesti u tome da prepoznamo u kojim situacijama se treba poneti srdačno i velikodušno, a kada ne.

Koncept mudre sebičnosti pokazuje i u kojoj meri je porozna granica između naše brige o sebi, i staranja o drugima. Možemo li ikad znati gde treba da podvučemo crtu – bez da se potom preispitujemo koliko smo ispravno postupili? Verovatno ne. Ali ni to samo po sebi nije loša stvar. Moj deda možda nije bio Dalai Lama, ali nikad neću zaboraviti da me je učio: “Bolje da oni duguju tebi nego ti njima.”

Sve one situacije u kojima nas naš instinkt da budemo dobri prema drugima svetionik su koji nas vuče iz mulja okorele taštine i neosetljivosti vremena u kome živimo. Digitalno doba, sa svojim kapitalističkim apetitom za alavi konzumentarizam, hiper-individualizam i grozničavo gomilanje lajkova na selfijima, gura nas ka ideji da se takmičimo sa celim svetom. A u tom ful-kontakt sportu, zna se, nijedan udarac nije ispod pojasa.

Altruizam ne možemo meriti na kantar, ali u koncu, on daje nadu da nije sve izgubljeno. I to me, kao i ta maska sa kiseonikom u avionu, čini da se osećam bezbedno.