Ne znam da li i koliko pratite slučaj teniserke Naomi Osake. Japanska teniserka, inače druga igračica sveta, povukla se sa Rolan Garosa, a pre početka turnira u Parizu istakla je da zbog mentalnog zdravlja neće prisustvovati konferencijama za novinare. Zbog toga je novčano kažnjena od strane organizatora, a dobijala je i pretnje diskvalifikacijom pre nego što se sama povukla.
Osaka je u nekoliko navrata navela da nije prirodan javni govornik i da pati od napada panike u razgovorima sa predstavnicima medija.
Japanska teniserka je, inače, dvostruka osvajačica US Opena (2018, 2020) i Australijan Opena (2019, 2021), a nedavno je dobila nagradu Laureus za najbolju sportistkinju u 2021. godini.
Ako ovu vest pokušate da razumete ili analizirate kroz komentare na onlajn portalima, uz retke izjave saosećanja i razumevanja, poruke koje dominiraju u ovom prostoru anonimnog i ne previše moderiranog dijaloga sugerišu da je naše, savremeno društvo postalo dehumanizovano, zatrovano predrasudama i prezirom prema svemu što ne razume ili čega se plaši. O teroru korporativnog i komercijalnog nad svakim segmentom javnog života možemo nekom drugom prilikom. Sada je akcenat na tome kako „običan čovek“ kome je podaren glas na internetu, razmišlja i razume ovaj neobični događaj o kom bruje sportske vesti.
U onlajn komentarima dominiraju mišljenja da „ako je bolesna, neka se leči“, „kakva je to teniserka ako ne može da istrpi malo stresa“, da je „slabić“, „umislila da je zvezda, pa neće pred novinare“, ali najviše od svega prisutan je stav da zbog svoje anksioznosti i napada panike (i zašto se uopšte usudila da prizna tu sramotu, smatraju anonimni) Naomi Osaka nema pravo da bude uzor, zvezda, a svakako ne sportistkinja jer one bi, valjda, trebalo da budu isklesane od kamena i lišene svake emocije i ljudskosti.
Ovi komentari otkrivaju zapravo jednu od najvećih zabluda neukih pojedinaca i čitavih društava zastrašenih kompleksnošću ljudskog bića – biti pojačano osetljiv na različite dimenzije i nijanse stvarnosti, reagovati, ponekad i intenzivnije, na životne okolnosti, biti često i uplašen, i nespreman za sve ono što nam posao, porodica, emotivni odnosi, gubici, život uopšte donose, sve to nisu znaci slabosti, već svesnosti i humanosti, ukratko – sve su to znaci da smo ljudi. Da nam je ponekad teško, često i nepodnošljivo, i da na to svi imamo pravo. Da ne moramo nikome da se pravdamo zbog toga i da iznalazimo opravdanja i lažemo da bismo prikrili iskustvo kroz koje prolazimo.
Komentari ukazuju i na široko rasprostranjen stav da pojedinci koji pate od anksioznog poremećaja i paničnih napada nemaju prava da budu uspešni, nemaju šta da traže među „normalnima“, kao i da su svaki njihov rezultat, dostignuće i uspeh zapravo prevara jer se iza toga kriju fatalna slabost i kvar, preosetljivost i „razmaženost“, „nenormalnost“ i „bolest“.
Da li je Naomi Osaka uznemirila sve one koji veruju da se napetost, emocionalna tenzija i bilo koja vrsta psihološke smetnje moraju smestiti na neku marginu, daleko od vidokruga? Da se moraju jasno označiti kako ih ne bismo pomešali sa onima koji su „normalni“, ma šta to danas značilo.
Beskrajno je važno da razumemo da su anksiozni poremećaji i panični napadi deo života mnogih od nas – uspešnih, talentovanih glumaca i glumica, veštih i koncentrisanih lekarki i lekara koji spasavaju živote, marljivih službenika i službenica na šalterima, nasmejanih komšija koji sa nama proćaskaju na stepeništu u zgradi, strpljivih nastavnika i nastavnica u školama i na fakultetima, advokata, sportista, novinara… Ne postoji neprobojna zaštita od posledica stresa, pritisaka, kolotečine, mahnitosti radnog dana, žongliranja različitih nivoa obaveza i svako od nas ima pravo da na to reaguje, procesira ga, prihvati i sa tim se nosi onako kako ume, može ili mora.
I baš svako od nas, sa svim emocionalnim i psihološkim nelagodnostima koje anksioznosni poremećaj i panični napadi donose, ima pravo da svoje kapacitete, radoznalost, ambiciju i želju za socijalizacijom, afirmacijom i samoaktualizacijom realizuje i da za to dobije odgovarajuće priznanje i prepoznavanje.
Možda ono treba da bude i veće, jer svako od nas zna sa koliko je energije, dnevnih samoohrabrenja, parališućih sumnji u sebe, briga i strahova do svojih rezultata ipak došao.
Anonimni komentatori o povlačenju Naomi Osake, nažalost, ukazuju na ogroman strah od slabosti i nepoznatog, koji je najlakše pretvoriti u napad, odbacivanje i izolaciju.
Sve to zajedno čini ovo naše, već teško i izazovno savremeno okruženje još nepodnošljivijim, netolerantnijim i dodatno nesavladivim za sve one kojima su upravo potrebni dodatno razumevanje, podrška i ohrabrenje, a najviše od svega prihvatanje jer u svojim različitostima, svi smo zapravo isti – ranjiva, emotivna, osetljiva ljudska bića.
Konačno, moj posao je vezan za svakodnevnu komunikaciju sa mladim ljudima, onima koji se tek spremaju da zakorače u neki odrasli život i čiji će rad biti vezan ogromnim delom za ispitivanje i razumevanje osećanja, konflikata, razrešavanje dilema i strahova i pretvaranje svega toga u nešto kreativno, umetnički vredno. I na tom putu suočavaju se sa psihološkim izazovima koji mogu da ih obeshrabre, uspore, uplaše. Praveći svoje prve akademske i profesionalne korake i, kao i Naomi Osaka, ostvarujući prve velike rezultate koji ih ispunjavaju ponosom i pažnjom okoline, oni se možda po prvi put susreću sa tim čudnim, nedefinisanim strahom i strepnjama. Najvažnija poruka koju možemo da im pošaljemo jeste da svaki anksiozni i panični napad, lupanje srca, gubljenje daha, osećanje depersonalizacije, vrtoglavice, nesanice, mučnine nisu nešto čega bi trebalo da se stide ili da to kriju. Sve to nije nešto što ih čini slabijima ili manje vrednima, a svakako nije nešto što će njihove uspehe učiniti bezvrednim ili manje velikim. Nije nešto zbog čega bi trebalo bilo kome da se pravdaju. Naprotiv.
Napredovaćete, pobeđivaćete, pomeraćete granice, osvajaćete priznanja.
Anksioznost i panični napadi će postajati ređi, pa opet neshvatljivo česti, nestajaće i vraćati se, ali oni su samo još jedan deo života, savladiv uz pomoć i podršku i ni slučajno ne fatalan.
Anksioznost i panični napadi vas ne definišu, oni vam ne uskraćuju nijedno pravo i oni vas ne čine manje vrednim.
Znam to pouzdano jer su oni deo mog života od 16. godine i znam da, i sa njima i uprkos njima, možemo baš sve što naumimo.