Ima već nekoliko godina kako mi je moja terapeut mama, poznata po suptilnim radnjama kao što je ostavljanje raznovrsne psihološke i sociološke literature, i letaka “Recite NE drogama” na radnom stolu od kada sam bila jedva 4. razred osnovne škole, dala da uradim test o emotivnim zabludama. Uradila sam odmah, jer mi znanje i iskustvo govore da se sa njom jedino isplati najbezbolniji sistem a to je da manje-više odmah kažeš “važi”. Dvadesetak opštih pitanja na temu odnosa i očekivanja od istih, i konačni rezultat koji je doneo potvrdu svih njenih sumnji i strahova a to je da sam “totalno zabluđena” na šta je dodala svoje standardno “lepo ja kažem” i zaključila da “na tome treba poraditi”.
Ne znam kada je i kako to moje zabluđivanje, za koje se očigledno znalo, počelo, ali čini mi se da je to jedna od onih stvari ka kojima pokazuješ sklonosti od ranih dana.
I kao mala sam uvek bila zaljubljena u nekog “najviše na svetu”, i nekim čudnim radarom i tada jurila isključivo one koji izričito jasno stavljaju do znanja da ne žele da se druže sa mnom.
Vremenom sam prestala baš bukvalno da ih vijam, ali su ti takvi isti samo poodrasli nastavili da dobijaju posebno mesto. Nekoliko takvih “uspešno” ostvarenih odnosa kasnije dovelo je do toga da se prirodni talenti, razviju u naopako naučene paterne ponašanja i pogrešno definisane pojmove emotivne stalosti, brige i pažnje, i dobar period svog života sam provela verujući da je odbijanje pokazatelj stalosti, i da ljubav mora biti bolna, teška i komplikovana da bi bila ljubav.
Toga sam se setila baš nedavno, kada sam pre nego što se minus obrušio na grad, neko vreme provela hvatajući sunce u parku i krajem oka posmatrala dvoje tinejdžera. Svađaju se ne znaju verovatno ni sami oko čega, ali definitivno ništa što zvuči prebitno i veoma je udaljeno od onog što ih čeka. Ukoliko, naravno, ostanu zajedno dovoljno dugo da stignu do tih zrelih svađa. Onih koje više nisu divljačko vrištanje iz sveg glasa i gađanje praznim tetrapakom od soka, već koje mnogo više ispunjava ćutanje i svest da smo tokom vremena završili kao neki sasvim drugačiji ljudi koji više nemaju ništa lepo i zabavno da kažu jedno drugom pa se samo svađaju, ili mnogo ćute. A nekada jedno podrazumeva drugo što dođe i najgore. Kažnjavanje i prebacivanje ćutanjem. Pakao.
Bilo kako bilo, setila sam se dakle odjednom veoma dobro tih dana i veza koje su bile ludačke, neisgurne, polupane, uzbudljive i razarajuće a mi isto tako jednako ludi, nesigurni, polupani, i uzbudljivi.
Sećam se i da sam bila uverena da ljubav treba da izgleda baš tako. Toksično, gušilački, rušilački, da ti izbije sav vazduh iz pluća. Da me sada pitate da li su ti odnosi stvarno bili ljubav rekla bih “ne baš”, a da me pitate da li još uvek mislim da je to definicija ljubavi uopšte, nisam sigurna. “Ne” jer sam koliko toliko sazrela, zavolela sebe i razabludila se u dovoljnoj meri da umem da razlikujem ljubav od potrebe i potrebu od fiksacije (češće idejom o osobi nego samom osobom), ali pomalo i “da”, samo zato što još uvek ponekad pomislim da sigurno nešto jednako ljubavi leži u toj naivnoj iskrenosti i verovanju da je samo taj neko, ma kako pogrešan, i emotivno razarajuć bio, sve što ti treba na svetu.
Nakon te faze došli su dani velikih drama u kojoj sve počne da se usložnjava. Još uvek biraš pogrešno, samo si i stariji i zreliji, pa su i posledice ozbiljnije, emocije veće, odnosi dublji i složeniji, a krahovi katastrofalni. I tad sam se opet pitala, da li je to to, da li tako izgleda voleti nekoga, i jednako nisam bila sigurna u odgovor. Nisam ni danas. Da li sam volela sve te ljude zbog kojih nisam ustajala iz kreveta, i danima izgledala kao puna kesa očaja i patetična bednica koja roni suze na litre, pušta srceparajuće evergrin hitove i prolazi na repeat svaku scenu svakog susreta? Ne znam baš. Ali znam da sve što sam tada osećala može da se svede na: nesigurno, mučno i patetično. Pa sad… ako neko smatra da je to jednačina za ljubav, okej onda me upišite.
Danas, sa skoro 30 i posle svega što sam prošla i sa sobom i sa drugima, mogu samo zvanično da zaključim da još uvek nemam pojma šta je ljubav ni gde se ni kako nalazi. Međutim, nije da nisam naučila baš ništa.
Gledajući ljude oko sebe koji su u stabilnim odnosima, u kojima se nešto zajednički planira, i dogovara, sve više mi se čini da je ljubav u svojoj najizvornijoj formi, u svom najkvalitetnijem obliku, ona prava sa velikim Lj, zapravo beskrajno dosadna.
Sasvim suprotno popularnim stereotipima i kinematografskim maštarijama koje smo videli na malim i velikim ekranima. Niko ne lupa vratima i izlazi u pola noći, niti onaj drugi trči po kiši i juri ulicama velegrada. Nema grandioznih izjava ljubavi pred vratima, niti čudesnih susreta na aerodromima u nekom gradu na pola puta. Ne znam da li više nemamo tih godina, ili takvi susreti nikada i nisu bili predviđeni za stvaran život, ali u svim ovim predivnim ljubavima koje vidim oko sebe nema ni drame ni grandioznih romantičnih gestova na dnevnom nivou. Ali nema i još nečega.
Nikakvih šifrovanih poruka koje treba čitati između redova, nikakvih pretpostavljanja, ničega što je podložno prevelikom analiziranju, i što zahteva od tebe da ne spavaš i brineš da li je možda ona izjava bila jedan korak previše. Nema ničega što treba prepričavati sedamsto puta i sagledati iz barem još toliko uglova, nikakvo mincanje da li sam bila previše ovo ili premalo ono, nikakvo jurenje, nikakvo ubeđivanje, nikakvo dokazivanje zašto neko nekog treba da voli. Ništa za čime se juri a ono beži i izmiče. Nema konstantnih potvrđivanja ljubavi niti traženja dokaza, ni 24/7 pažnje. Ništa od toga. Samo puno ljubavi koja prosto jeste. Prisutna, predivna i udobna u svojoj običnosti. Puno običnih razgovora na temu ko je gde bio i šta radio, i zašto nije kupljeno mleko a meso vraćeno u frižider. Sakupljanje vode lavorom kad pukne cev u iznajmljenom stanu, planiranje kako podići kredit za svoj sopstveni, i naizmenično sedenje kod kuće i čekanje majstora da dođe da popravi plafon. Sve te glupe naporne preleposti zbog kojih često u poslednje vreme eto pomislim da je ljubav možda zapravo veoma, veoma jednostavna.