Šta nam zapravo govore bezbrojni Instagram nalozi o poznatima i plastičnoj hirurgiji
Svako od nas na svojim društvenim mrežama živi pod svojim staklenim zvonom. To stakleno zvono pažljivo je kurirano algoritmima kroz čiju se odbranu retko šta probije (da ne bih i Bogu i ljudima dojadila ponovnim citiranjem Huxleyja, ovaj put ću ga preskočiti iako bi “baš dobro legao”). Ipak, jednoj stvari verujem da većina, stara i mlada, ne može da pobegne, a to su “before and after” fotke poznatih.
One dolaze u svim oblicima i na njima zaista možete videti svašta. Nekada su u pitanju poređenja koja bi trebalo da nam pokažu koliko dobro ili loše je neko ostario pošto je jel’te na nama da odlučimo šta valja, a šta ne. Nekada se radi o fotkama sa ili bez šminke i vrlo često su one fotke koje treba da “osudimo” i dodatno nagrđene fotošopom. Poslednjih godina, pak, sve više gledamo poređenja naširoko poznata kao “glow up” odnosno doterivanja uz pomoć kako hirurgije tako i injekcionih metoda, a na kojima su uglavnom žene, vrlo često mlade devojke. Najbolji primer? Sestre Jenner ili Bella Hadid.
Pošto Instagram deluje kao koncertno pojačalo za sve što se dešava u društvu, na njemu je razume se i najveća žurka na ovu temu i nalozi koji se njom bave imaju često broj pratilaca koji se broji sa pet nula.
Iskreno, kao jednog beauty junkieja, ni ne targetiraju me toliko često koliko bi imali prilike (a što se mene tiče, mogli bi i da prestanu), a domaći me, uglavnom ne targetiraju uopšte – na moju veliku sreću. Ne, ne mislim da je sve “naše” gore od stranog, ali u ovom slučaju, naši nalozi su posebno strašni pošto su realno napravljeni tako da budu izuzetno negativni. To što su transformacije vrlo često uznemirujuće ne pomaže. Njihovi strani parnjaci dele se u dve osnovne kategorije: one koje vode i kuriraju profesionalci – ovo na žalost uopšte ne podrazumeva lekare već i tuštu i tmu tehničara – i one koje vode entuzijasti, u nedostatku bolje reči i tek je njihov profil raznolik.
I dok naši kao da imaju ulogu da “postide”, veliki broj stranih je nešto što može da se podvede pod “aspirational”. Ozbiljno oštar mač sa dve oštrice zato što sve pohvale i divljenja impliciraju da treba na ovo da se ugledamo, ko živ ko mrtav. Da li se ovo ugledanje odnosi na visoke jagodice ili na to da ne smemo da izgledamo drugačije sa 18 i 38 godina (zanemarićemo šminku, dobro svetlo i sigurni fotošop), potpuno je svjedno: zna se šta je za primer.
A kako se onda osećaju devojčice od 13 godina, na primer? U vreme kada su poremećaji u ishrani u stalnom porastu, telesna dismorfija takođe (i realno, mislim da od nje boluju i mnogi lekari i injektori) da li zaista treba da potenciramo i budemo opsednuti ovakvim stvarima?
Da li treba da smatramo da je potpuno normalno da ama baš svako radi nos sam zato što se uži nos slika bolje, da je prihvatljivo da tinejdžeri rade filere i botoks ne kao anti-ageing (valjda?!) već u cilju izmene ličnog opisa tako da odgovara kalupu. Nemam ništa promena ličnog opisa koje su smislene i u skladu sa nečijom fizionomijom, ipak, negiranje i brisanje fizionomije smatram alarmantnim. Da gledamo Arianu Grande koja sa 27 godina izgleda kao da je maloletna, a kada je bila maloletna izgledala je kao potpuno drugačije čeljade? Ovo nije klasičan slučaj smene generacija. Ja sam sa deset (krišom) gledala “U krevetu sa Madonnom” i legendarnu scenu sa flašom. Ovde se ne radi o dužini nečije suknje, ne radi se o tome da se borimo za nečija prava. Prava na slobodu, na različitost ili seksualnost, prava na svoje sopstveno telo. Ne radi se ni o buntu. Suočeni smo sa time da se nama i onima koji su mnogo ranjiviji od nas servira poruka da onakvi kakvi smo – nismo dovoljno dobri i da ono što radimo, postižemo, mislimo i poručujemo ne vredi ništa ako nam usta i brada ne izgledaju na određen način. Razmislite o tome kada sledeći put budete kliktali krajičkom oka gledajući se u ogledalo. A zatim se odjavite sa sličnih naloga.