Kada kažemo da je neko “poliamoran” u Srbiji još uvek zamišljamo nekakvo šljokičasto biće sa druge planete ili jednoroga za kog baš i nismo sigurni šta njegov emotivni status tačno znači. Sama reč vodi poreklo od grčkog korena „poli“, što znači nekoliko ili mnogo i latinskog „amor“ što znači ljubav. U praksi, to je želja i prihvatanje više od jedne veze u jednom trenutku bez skrivanja. Da pojasnimo, za sve koji ne znaju ili se prave da ne znaju jer im je tako lakše, poliamorija je oblik veze gde ne postoji ekskluzivitet ni jednog od članova. Nije neophodno da se ikada razvije u praksi ali je važno da partneri imaju mogućnost da se na nju pozovu kada hoće. Ono što je važno definisati kod samog pojma jeste da ovaj način voljenja nije striktno seksualni, kakav se mahom prikazuje, a osobe koje ga konzumiraju kao promiskuitetne. To zastarelo tumačenje smo prevazišli. Poliamorija podrazumeva emotivna i ljubavna osećanja prema svima koji su u odnos uključeni. Poliamorne osobe veruju da je moguće odjednom voleti više ljudi, i često u opsivianju ovih veza koriste termine poput “pravih” i “dubokih” osećanja. Sada više ne zvuči kao nešto sa druge planete zar ne?
Iako se o alternativama monogamije ne govori dovoljno otvoreno i glasno i one još uvek predstavljaju neku vrstu tabua, statistike pokazuju da to ne znači da se one i ne primenjuju. Istraživanje u Americi je pokazalo da jedna od šest osoba želi da u nekom trenutku bude poliamorna, jedna od devet je već bila ili jeste, a jedna u petnaest zna nekoga ko se odličuo za ovu vrstu emotivne veze. Dok određeni deo ljudi zagovara teoriju da je poliamorija samo za bogate i privilegovane ljude sa viškom slobodnog vremena, pandemija je bila jedan od svedoka na klupi koji je podigao ruku i hrabro rekao da u najvećem broju slučajevima nije dovoljna jedna osoba da zadovolji sav naš emotivni i seksualni apetit.
Bilo da ste pristalica poliamorije ili ne, možda je došlo vreme da po ugledu na ostale životne sfere razbijemo neke ustanovljene okvire. Svet se menja, a sa njim i poslovna kultura, način na koji komuniciramo, na koji se oblačimo, zašto bi ljubav ostala zacementirana i osuđena da pati neke drevne odluke uklesane u kamenu?
Ona bi trebalo da je sinonim za slobodu i nešto što nas ispunjuje i čini da budemo bolji i srećniji. Vodeći se time glupo je držati se usahlih pravila, ali istovremeno jako važno misliti na sebe i druge, ma koliko drugih da je u pitanju. Poverenje, dogovorena pravila i posvećenost odnosu nešto su što i pristalice poliamorije gaje i poštuju.
Vreme je da „i živeli su srećno do kraja života“ možda uključi još jednog aktera, zašto da ne?