Povezano
Lale Marković je moj drug s fakulteta. On je mnogo toga zanimljivog počeo da radi još kad je bio dete, ali ga najveći broj vas danas zna kao eksperta za tehnološke inovacije u svetu mobilne industrije, IT novinara, producenta i tv lice. Lale je u stvari “profa” za javni govor.
Zahvaljujući svestranom Laletu, upoznala sam neke nove svetove. Jedan od njih je i svet kolekcionarstva stripova. Lale je ponosni vlasnik svih izdanja Alana Forda, Stripoteke, Zlatne serije, Zagora. Kasnije je prešao i na strip albume i skupio je sve sto se ikada pojavljivalo na ovu temu…
Meni se dopala istorija ove priče.
Skupljanje stripova je počelo kao deo porodične tradicije. Laletov tata i stric su bili strastveni kolekcionari stripova. Ono što su za njih bili Rip Kirbi, Modesty Blaise ili Flash Gordon, za Laleta je kasnije bio Zagor ili Alan Ford. Laletov tata je radio u Politici i redovno donosio kući stripove, a sa malim Laletom je počeo zajedno da skuplja Mikijev zabavnik. Tako je sve krenulo. Stripovi su bili deo njihovog zajedničkog sveta i tako su “komunicirali”.
Lale je rano ostao bez tate, ali je nastavio da skuplja stripove. Strip je bilo mesto gde će zauvek biti u priči sa tatom. Neko skuplja stare fotografije, foto aparate, ploče. Marame, šešire…U stvari predmeti kao takvi nisu bitni. Važno je ono nešto što nas vezuje. Iz čega izlazi uspomena i drži nas vezane kao brodove za obalu.
Često razmišljam o potrebi ljudi da nešto skupljaju i čuvaju. Dok se skuplja ima neke dinamike i igre, jer stalno imaš još nešto što moraš da pronadješ. Šta se dešava kad sve skupiš? Osim što se verovatno osećaš kao car, sigurno se pojavi i neka nova praznina…
Lale je u jednom trenutku skupio sve. Stao je i shvatio koliko je vremena i novca uložio. Danas njegova biblioteka ima pravo bogatstvo nemoguće dostižnih stripova. Ipak, da li je možda došlo vreme da se stripovi “daju dalje”, a njegova biblioteka dobija neke nove vrednosti?
A sada malo da uronimo u vremeplov. Šta je nekada značilo skupljati Alana Forda?
Pre svega, svi smo mi voleli da čitamo Alana Forda i jurili smo da pročitamo sve novo što izađe na kioske jer su nam priče bile zarazno privlačne. Ali biti kolekcionar i skupiti sve brojeve, još iz vremena kada nismo bili ni rodjeni, a i kasnije kad nismo ni živeli više u istoj zemlji, bez interneta? Alan Ford je čak jedno vreme bio vezan i za nostalgiju bivše Jugoslavije, vremena koje se više nikada neće vratiti.
Na pijacama, sajmovima, festivalima, na oglasima, u svim gradovima bivše Jugoslavije prepoznavali su se kolekcionari Alana Forda. Neki su to sigurno radili samo zbog novca jer je vrednost prvih brojeva neprestano rasla, ali tu su i oni kao Lale koje je nešto vuklo u tu strast, kao da i sam pripada grupi TNT.
Lale kao strip junak
Cenzura u Jugoslaviji je takodje “sklonila” nekoliko brojeva, pa ajde sada recite, kako je Lale sve to uspeo da skupi, kojim tajnim kanalima?
Kako kažu kreatori AF, likovi iz stripa su obični ljudi koje stalno srećemo oko nas. Jeremija je bio čovek koji nešto prodaje na pijaci, Super Hik portir u njihovoj kompaniji. Neodoljivost je upravo u toj transparentnoj, životnoj, humorističkoj kritici društva.
Lale je usvojio šmekerske fazone likova iz Alana Forda, pa je i svet odraslih počeo da razume zahvaljujući mudrostima iz AF. Strip je ušao u njegov dnevni ritual, likovi su postali najbolji drugari. I ne samo sa AF. Igrao se preuzimajući indentite junaka sa kojima se poistovećivao. Dok je čitao Kapetana Mikija oblačio se kao teksaški rendžer, a naravno, dok je bio u svetu Korto Malteze-a zamišljao je da je mornar, pa je nabavio mornarsku kapu.
I tako se kreira čitav jedan paralelni svet prilepljen za našu realnost.
Čula sam da je Lale odlučio da proda skoro sve kolekcije. Nešto je sazrelo, prebolelo, naraslo i pretvorilo se u čaroliju da mu više ne trebaju i fizički dokazi svega toga.
Stripovi odlaze kod nekog drugog kolekcionara, za velike sume novca i veliku satisfakciju zbog najlepšeg unutrašnjeg pozdrava sa malim Laletom.
“Bolje živjeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi” (Bob Rok)
Bravo Lale.
Piše: Nataša Nikodijević Savin @myjourney.rs www.myjourney.rs
Photo: @myjourney.rs
Još priča naše saradnice, pročitajte OVDE.