Lični stav: Svet je pun gologuzih ljudi

Volim da čitam i uvek imam svoje mišljenje o delu. Sa godinama, ali i od kako se bavim novinarstvom, pre sam okrenuta kolumnama i kratkim književnim formama. Iskrena da budem, trenutno sam na ne tako zavidnom nivou gde se trudim da makar jednom mesečno pročitam jednu knjigu. I to je neki, kako bih rekla, minimum koji sam sebi zacrtala kako se ne bih potpuno predala besmislu i konzumaciji internet sadržaja. Kako sam u poslednje vreme uspevala da držim zadati tempo, odlučila sam da bi moža bilo lakše i lepše da postanem deo nekog čitalačkog kluba. To sam i učinila. Ispratila sam prvi zadatak, pročitala knjigu koju su zadali i pojavila se u dogovoreno vreme.

Sledeća scena, stojim ispred zgrade u kojoj događa skup ljubitelja pisane reči, pušim cigaru, gledam nepoznata lica. Ima nas svakakvih – hirovitih, snuždenih, umišljenih, uplašenih i moram priznati po koji normalan lik. Sebe bih svrstala u one snuždene. Ulazimo svi polako u zgradu, sedamo na svoja mesta. Gledam ih sve i pomislim – o, pa lepo. I zaista sam mislila da se nalazim u lepom okruženju sve dok nije počela – diskusija.

SVAKO IMA SVOJE MIŠLJENJE

Mišljenje je kao zadnjica – svako ga ima. I ne samo što ga ima, već ima i potrebu da skine gaće i drugima maše istim ispred nosa. Zbog toga valjda svaka diskusija, pre ili kasnije izgleda kao skup gologuzih ljudi koji žele da dokažu svoju poentu.

Aktivno slušanje, bez obzira na to koliko je čovek učen, ne postoji u rečniku ali ni u praksi mnogih. Kako je rasprava krenula, svaki od govornika imao je jednu želju – da se čuje njegov glas, ali ne samo to, da dobije potvrdu od većine da je njegovo shvatanje i poimanje važno, ispravno i ne samo to nego i revolucionarno. Mislim da je taj momenat ono što me je zapravo navelo da ustanem i izađem iz prostorije. Zaista verujem u to da danas više ništa nije revolucionarno. Mislim, na kraju krajeva, ja sam takođe podelila svoje mišljenje o svemu time što sam ustala i bez izgovorene reči, ali mirno, napustila prostoriju.

Možda sam ja pesimističan lik (mislim, ne možda nego jesam), ali smatram da mi je književno veče na koje sam odlučila da odem poslužilo samo i jedino kao test ličnosti. Kada sam ušla u svoj stan shvatila sam da nisam dovoljno zrela. Jer da jesam, ljudi sa kojima sam bila u kontaktu te večeri ne bi me iznervirali. Rekla bih sebi – kako simpatična skupina ljudi, kako zabavno književno veče, nisi naučila ništa novo ali si se zabavila slušajući. Onda pomsilim, zbog čega čitavog života težimo da određene situacije, tj. interakcije doživljavamo u miru – možda je baš dobro to što sam se iznervirala, pokupila i otišla. Možda nema ništa loše u tome što sam imala iskrenu reakciju. Da li je moj postupak bio kulturan, hm, pa – nije. Ali… Ok, nema „ali“.

ŠTA BI SA MOJOM ZADNJICOM?

I ja sam želela nešto da kažem. Mislim, roman me je baš odradio. Prvo, čitala sam tu knjigu u srednjoj i tada imala jedno mišljenje, pročitala sam sada drugi put i osvestila milijardu drugih stvari. Kao da su dve potpuno različite osobe čitale. S tim u vezi mogu slobodno da kažem da sam okupila jedan mali žiri koji može da sudeluje u oceni datog dela pred pubilkom. Kao i sve u životu, knjigu sam shvatila veoma ozbiljno, a u meni je probudila duboke emocije. Skupljala sam hrabrost da svoje mišljenje podelim sa svetom oko sebe. Momenat u kom ljudi oko mene veoma površno pristupaju, plus vidi se da nemaju hrabrosti da se ogole, počeo je da me vređa. Čekaj, da li je ovo pravo mesto za mene, da li da pokrećem lavinu osećanja i da li su ti ljudi spremni na to da ih tom istom lavinom spržim?

Lično, kad god iznosim svoje mišljenje ne očekujem ništa drugo do slušanja i smislene reakcije koja ne proizilazi iz pogrešnih pobuda. Književno veče koje sam posetila bio je pravi fiasko, ali nečemu je poslužilo – ne moramo pošto poto da tražimo sagovornike, a onda da se iznerviramo kada se nađemo u situaciji da nismo okruženi adekvatnim auditorijumom.

Svoje mišljenje o pročitanom delu napisala sam u svom dnevniku, na kraju osećala sam da je tamo mesto mojim eruptivnim osećanjima. Mišljenje o književnoj večeri delim ovde, jer, na kraju krajeva, jedini istinski dijalog je onaj koji vodimo sa sobom – u tišini, daleko od gologuzih ljudi, ali nikako ne treba kriti da oni postoje.

Foto: Pinterest