Lični stav: Tišina je najglasniji krik

Postoje trenuci kada se reči povlače pred veličinom onoga što treba izreći. Kada jezik, ma koliko bio bogat, postaje siromašan, a glas, ma koliko bio snažan, postaje nedovoljan. Tada govor prestaje da bude sredstvo izražavanja i ustupa mesto onome što nosi veću težinu – tišini.

Tišina nije praznina. Naprotiv, ona je prostor ispunjen značenjem, obavijen onim što ne može biti uprošćeno u slogove i rečenice. Tišina je priznanje nemoći jezika pred neizrecivim. Ona je most između prošlosti i sadašnjosti, između onoga što se dogodilo i onoga što nastavlja da živi u pamćenju. U tom prostoru, gde glasovi utihnu, oblikuje se najdublja poruka.

Mnogi veruju da je ćutanje znak ravnodušnosti, bežanja od istine ili odustajanja od suočavanja. Ali prava tišina nije bekstvo, ona je susret sa suštinom. Kada se ćuti iz dubokog osećanja poštovanja, kada se ćuti jer se zna da nema reči dostojnih trenutka, tada tišina postaje govor višeg reda. U njoj nema odsustva misli. Naprotiv, u njoj odjekuje sve ono što je previše veliko da bi se saželo u govor.

U trenucima kada se svet zaustavi, kada se vreme stegne u jedan nepomičan okvir, tada shvatamo moć tišine. To nije tišina koja umiruje, već tišina koja drhti pod teretom sećanja. To je ona vrsta tišine u kojoj se oseća prisustvo odsutnih, u kojoj dah postaje težak, a pogled ne traži sagovornika jer zna da ga nema.

TIŠINA I OPOMENA

Ali tišina nije samo čin pamćenja, ona je i opomena. Njeno postojanje nas podseća da prošlost nije nestala, da nije potisnuta, već da traje u svojoj neizgovorenosti. Ona je podsetnik na ono što je bilo i na ono što ne sme biti zaboravljeno. Jer ako prestanemo da ćutimo kada je tišina potrebna, ako je zamenimo ispraznim rečima, rizikujemo da se udaljimo od suštine, da razvodnimo težinu onoga što je nekada zahtevalo potpunu i nepodeljenu pažnju.

Tišina je krik. Ona je glas koji ne traži slušaoce, već traži dijalog. U njoj nema praznine, nema odsustva emocije, nema nedostatka reči, postoji samo težina onoga što ne može i ne sme biti uprošćeno.

Zato, kada naiđu ti trenuci, kada se svet nakratko zaustavi, kada se ljudi okupe u jednom zajedničkom ćutanju, ne treba se plašiti te tišine. Treba je oslušnuti.

Bila sam jednom deo jedne velike tišine, imala sam priliku da osetim njenu moć na svojoj koži. U tom trenutku, jedna pukotina na staklu postala je previše velika i razbila se u paramparčad. Komadići su pali na one koji su ćutali, osetilo se kako se nešto neizmerno vredno gubi. Tišina, koja je nosila duboku snagu sećanja, poštovanja i onog što je bilo nedostižno, bila je narušena od strane onih koji se plaše njene moći.

Tada sam shvatila da su poruke tišine često snažnije od bilo kakvog izgovorenog glasa. Zbog toga, nastavimo da negujemo tišinu bez obzira na to ko pokušava da je prekine.

Foto: Pinterest