Louisiana muzej je jedan od onih muzeja za koje prosto osećate da su nekada bili privatna kuća, park, jezero, plaža pa čak i voćnjak. Danas, ovde se ne dolazi samo zbog umetnosti. Ovo je mesto gde je umetnost sama došla.

Da bi se pripremili za ovakvo iskustvo, potrebno je da udjete u voz u Kopenhagenu i vozite se sat vremena, gledajući u Baltik i vikendice koje se ogledaju u vodi. Tu su i vezani čamci koji čuvaju obalu. Pogled kroz prozor i taj brzi sled blurovanih fotografija koje prolaze pred očima pomažu da odete daleko, možda upravo u 1855. godinu kada je Alexander Brun izgradio kuću na ovom posedu.

On se kasnije tri puta ženio, i svaki put ženama koje se zovu Louise. Ako se pitate kako je muzej dobio ime, a mnogi se pitaju, u ženama je odgovor.

TRI PUTA LOUISE

Sredinom 50-ih, kada je osnivač muzeja Knud V. Jensen zatražio od arhitekata Jorgena Boa i Vilhelma Volerta da izgrade muzej na osnovu stare vile, njihova osnovna koncepcija je bila da povežu arhitekturu sa prirodnim okruženjem.

Tako polako kreće jedan novi život ovog malog univerzuma u Danskoj, koje postaje glavno mesto okupljanja umetnika iz celog sveta. Mnogi kažu da je ovaj muzej jedan od najznačajnijih u Skandinaviji. Henry Moor je ovde došao 1964. kada su postavljali njegovu skulpturu u parku, kao i Joan Miro, Keith Haring je uradio crteže po hodniku u muzeju, Marina Abramović, Olafur Eliasson, Yoko Ono, Patti Smith, Salman Rushdie i mnogi drugi umetnici iz raznih oblasti, ovde su izlagali, stvarali, predavali, nastupali.…

Disali ovaj mali raj zajedno sa publikom koja ovde dolazi da odmori.

Poseta muzejima ljudima često predstavlja deo turističkih obilazaka.

Ovaj muzej nas uči da ne bi trebalo da je tako.

Možda je baš zato Knut V. Jensen i napravio ovaj muzej u sred prirode, daleko od grada. Postoji prostor tišine koji vas uvodi u to stanje kada možete da primite sve ove poruke koje vas čekaju na prostoru ovog, i mnogih drugih muzeja u svetu.

Picasso, Roy Lichtenstein, Lucian Froid, Yayoi Kusama, Sonia Delaunay, Louise Bourgeois, i mnogi mnogi drugi ostavili su svoj trag ovde u Louisiana muzeju.

Da li smo ih zaista videli, pročitali njihovu poruku za nas, osetili njihov pravi doprinos, lični i kolektivni?

Volela bih da mogu da vam prenesem uzbudjenje kada sam išla ka muzeju. Kako mi se činilo da taj veliki park sa skulpturama menja boje i oblike baš kao i oblaci koji se teško odvajaju na horizontu.

Umotana u mekano, vuneno ćebence, sedim na klupi i posmatram Baltik. Kao da smo taj razgovor već vodili, poznajemo se, i sada samo nastavljamo gde smo stali.