Marzena Diakun je poljska dirigentkinja sa značajnom evropskom karijerom. Nakon školovanja u Poljskoj, nastavila je da gradi karijeru u Parizu, Pragu, Madridu i osvaja sve značajne gradove Evrope. Dobitinca je mnogih priznanja i nagrada, a divna vest je da će ovog petka beogradska publika dobiti priliku da uživa u virtuoznim pokretima njene dirigentske palice. Beogradska filharmonija predstaviće u Kolaracu dve mlade zvezde, dirigentkinju Marzenu Diakun i virtuoza na violini Sergeya Khachatryaa. Uzbudljiv tandem će zajedno sa orkestrom izvesti raskošni repertoar od Debisija, Bruha, do Štrausa. Publiku očekuje zanosni repertoar u tumačenju ove mlade Poljakinje: od prelivanja boja muzičkog impresionizma Debisijevog „Preluda za popodne jednog fauna“, do Štrausovog bogatog slikanja prirode u simfonijskoj poemi „Iz Italije“. Brojni ljubitelji italijanskih lepota, putovaće zajedno sa Filharmonijom kroz ovu kompoziciju koja donosi atmosferu letnjeg pejzaža Rima okupanog suncem posmatranog iz Vile d’Este u Tivoliju, do radosnih zvukova Napulja i narodnog veselja kroz pesmu “Funiculi, funicula.”
Uoči samog nastupa, popričali smo sa Marzenom o njenim počecima, moći koju ima kao dirigentkinja i važnosti timskog rada sa orkestrom.
Svoj prvi dirigentski debi si imala jako mlada, još uvekk si bila studentkinja. Kada se desio tvoj prvi susret sa klasičnom muzikom i kako si se zaljubila u nju?
Veoma rano sam se susrela sa klasičnom muzikom i ona je zauvek postala moj svet. Muzičke škole, a zatim i studije samo su produbile ovu vezu. Kada sam počela redovno da posećujem i slušam koncerte simfonijskog orkestra, još u ranoj dobi, sa šest ili sedam godina, odmah sam bila fascinirana dirigentima. Bilo je nečeg magičnog u tom poslu. I to je postao moj posao iz snova. Po završetku osnovnog školovanja dobila sam priliku da kao najmlađa takmičarka učestvujem na majstorskim kursevima za dirigente. Ova prilika mi je pomogla da shvatim da mogu da pokušam da položim ispite za svoj fakultet o kom sam toliko sanjala. I uradila sam to.
Za čime tačno članovi orkestra tragaju kada podignu pogled sa instrumenta da bi vas na trenutak videli?
Oni mene vide sve vreme. Ali istina je da postoje ti posebni trenuci kada čak tražim od njih direktan kontakt, oči u oči, da ih inspirišem, da uzmem nešto što mi je potrebno od njih u toj posebnoj sekundi. I oni ponekad moraju da traže da imaju direktnu potvrdu naše zajedničke namere.
Večeras nastupaš u Beogradu. Šta očekuješ od ovog koncerta?
Veoma sam srećna što ću upoznati beogradske muzičare i što ću imati priliku da vidim grad, upoznam i osetim njegove ljude i atmosferu ulica. Uvek sam zahvalna što mogu da putujem po svetu i stvaram muziku sa talentovanim muzičarima, jer mi svi pričamo jedan isti „jezik“, a to je muzika.
