“Run Fast Sleep Naked” je soundtrack za bežanje, pakovanje kofera i nove perspektive
Nick Murphy je objavio svoj drugi album, i nešto se s tim promenilo. Za početak ostavio je u prošlosti svoj alter ego Chat Faker. Samo dve godine nakon objavljivanja svog albuma prvenca, Built on Glass, još 2016. Murphy je objavio na svom Facebook profilu „da je nešto nestabilno u Faker vajbu, da je to osećaj koji je imao od samog početka, i da će penzionisati svoj alter ego“ te ćemo ga sledećim prilikama slušati kao Nicka. I bi tako. Evo ga sledeći album evo ga i Chat kao Nick. Kao što i sam kaže evoluirao je i počeo muziku drugačije i da razume i da stvara i to je druga promena koja se desila. Iz spavaće sobe u kojoj je do sada radio, prešao je u studio, ali stvarao i svuda usput, a s tim promenama spoljašnjim i unutrašnjim, stigao je i sasvim novi zvuk, i novo poglavlje u njegovoj muzičkoj karijeri. Murphy se dosta posvetio teorijama Josepha Campbella o umetniku kao modernom šamanu, o njegovoj ulozi i poziciji u modernom društvu, smislu stvaranja i slično, a tu je negde u međuredove uplivala i neka doza Kerouac injekcije koja ga je poterala na put oko sveta sa mikrofonom gde je usput snimao kako je želeo i gde se zatekao, a najveću inspiraciju pronalazio u „prostorima i okruženjima“ od dnevne sobe njegove bake do studija u Tokiju preko iznajmljenog stana na Novom Zelandu.
Tako se nekoliko godina, tj od 2014. Murphy upustio u prilično temeljan proces samootkrivanja i iako, slušajući album, nije baš sasvim izvesno da li se i koliko samospoznao, jeste jasno da aura traganja, bežanja, lutanja apsolutno dominira ovim pesmama. I got 26 reasons to keep it straight or is it 26 reasons to change? Ne znam ni ja, ali nekako ovaj album dođe kao idealan soundtrack za neznanje- možda ne znaš ko si ali si na putu da saznaš. Ovih dana, kada je i vreme nestabilno, a mi ništa manje, kada je sve prolećno titravo i lelujavo i svaki dan obećava i novu avanturu i totalno rasulo, „Run Fast Sleep Naked“ daje neku jedinstvenu snagu otvarajući mogućnost da se zaroni u prazninu i bez ikakvih zadatih struktura i sistema negde ode.
Da je najgenijalniji album možda i nije, ali jeste uhvatio tu paradoksalnu atmosferu trenutka kada shvatiš da si dugo sedeo u jednom mestu, da si postao pasivan prema sebi i svom okruženju i da si zaboravio šta znači nova perspektiva, iskustvo, uzbuđenje. Taj momenat otkrovenja, i pakovanje mentalnih, emotivnih i fizičkih kofera, za gde god, jer je vreme da se pođe a „no one can know where I belong now, where I should go. ‘Cause I take my hands out now, don’t need no plans“.
