Katarina Rešek svestrana je i energična, misli razigrava neumornim stvaranjem i lutanjem, voli nomadski način života, a više od svega ne voli dosadu. Njeni makedonski i vlaški koreni prepliću se u njenom biću, njenoj estetici i njenom radu, bilo da je reč o režiji ili o muzici. Baš sve što radi, ona radi na taj samo svoj način. No, pritom nipošto neće zaboraviti Ljubljanu u kojoj živi i radi, premda tvrdi da ponekad poželi da od nje pobegne, a ni Beograd koji često posećuje. U našem kutku planete je, doduše, ipak poznatiji njen alias Kukla (KУКЛА) uz koji ponekad doda i prezime Kesherović. Katarina je završila studije filmske i TV režije, a iza nje su danas brojne nagrade kao i mnogi sjajni video spotovi, između ostalih i spot za pjesmu „Dođi“ Dina Merlina i Senidah koji je nedavno oduševio publiku. No, Katarina je podjednako uspešna i kao muzičarka. Svoj izraz opisuje kao „slavic gangsta geisha pop“, a u njemu na vrlo poseban način meša naoko nespojive svetove – elektronski zvuk i bogatu balkansku tradiciju kojom se ponosi i koju interpretira tako da zvuči savremeno i nekako blisko. Uz sve to, stihovi s Kukla potpisom uvek su iskreni i direktni, ona peva o svemu o čemu vredi pevati. I pričati. Bez uzmicanja pred tabuima i bez lažnog morala. To su sastojci koje upliće u sve što radi i što je, potpuno sigurno, izdvaja od ostalih muzičara i reditelja na regionalnoj sceni.
PRED kraj godine oduševio nas je spot za pesmu „Dođi“ koji su u duetu snimili Dino Merlin i Senidah. S obzirom na to da potpisuješ režiju, scenariO i kreativnu direkciju ZA spot, koja je bila tvoja nit vodilja? Kako je došlo do sAradnje?
Priča sa Dinom Merlinom je počela pre više od godinu dana, što mi je velika čast i radost, mnogo sam zahvalna na prilici i saradnji. Tako je došla i pesma „Dođi“ koju sam odmah osetila. Setila sam se jednog svog teksta u kojem usamljen čovek upali sva svetla u stanu da bi se osećao manje sam i tako je krenula misao. Tu čežnju iz pesme i spota možemo interpretirati na više načina, da li čovek traži partnera, saputnicu, Boga, Boginju, sebe, svetlost … Tu potragu sam pretvorila u svetlo koje na kraju kulminira u vatri kao najsnažnijem elementu svetlosti i topline koji osetimo na našoj Zemlji. Vatra je oduvek bila simbol kako smrti, tako i preporoda, a da bi iz pepela ustao Feniks, moramo prvo da izgorimo. U spot sam htela da uklopim naše balkanske etno elemente što je ustvari jako prisutno u mom radu sve vreme, mislim da moramo da cenimo bogatu kulturu naših prostora.
Diplomirala si filmsku režiju u Ljubljani, a baviš se i muzikom, pišeš muziku i tekstove. Kako je tekao tvoj životni put? Kako si se našla baš u režiji i muzici?
Odrasla sam u malom, veoma dosadnom gradu i bila veoma aktivno i kreativno dete. Iz dosade koju sam osećala u vazduhu, stvorila sam sebi novi način funkcioniranja tako da mi nikada ne bude dosadno. Naučila sam da sama sebi stvaram prilike jer nisam iz neke privilegovane sredine i dosta brzo mi je bilo jasno da ću morati sama da se snađem. Sa 11 godina sam našla udruženje DZMP u svom gradu i tamo sam počela da snimam reportaže, vodim poneku emisiju, učila sam na radionicama, vežbala… Muzika je uvek bila tu paralelno, išla sam u muzičku školu, svirala čelo i bubnjeve, ali najlepše mi je bilo kad sam slušala i pevala stare vlaške i makedonske pesme. U srednjoj školi sam počela i sama da produciram i pišem muziku. Nekako je prirodno išao taj put prema režiji i muzici ali ustvari sam uložila mnogo energije i truda, kao i mnogo odricanja. Veoma sam uporna i fokusirana na to što hoću da radim jer to volim najviše na svijetu.
Ono što svi ističu, a i mene je posebno osvojilo jeste ta neobična (naoko nespojiva) mešavina tradicionalnih balkanskih elemenata i nečeg savremenog kao što je elektronika. Kako se dogodio taj miks?
To je nešto što me jako zanima, da spajam svetove koji na prvu loptu “ne idu zajedno”, čini mi se da se tada dogode zanimljive stvari. U sebi imam dva jako moćna suprotna pola koji ponekad prave ogroman kontrast, a ponekad se usklade. Prijatelj mi je rekao da vidi kod mene to da dajem mrtvim, starim stvarima novi život, u smislu da pokažem neke stvari koje smo možda svi zaboravili na novi, sveži način i tako im udahnem novi život. Možda je to to, ali ja ne stvaram sa previše razuma, mnogo stvari dolazi podsvesno, pogotovo oko moje muzike. Ali sigurno je da jako cenim svoje slovenske i vlaške korene i da se njih ne stidim. Čini mi se da se posle raspada Jugoslavije stvorio neki sram od svega slovenskog i potreba za “westernizacijom”, što me jako boli i što ustvari ne razumem. Devedesetih su u Sloveniji sve nas koji imamo roditelje iz bivše Juge stigmatizirali, sećam se tog srama koji je neko na mene projektovao i nisam ga razumela. Bilo je jako oslobađajuće kada sam zamenila sram zdravim ponosom i počela ceniti sve svoje korene, i slovenačke i makedonske i vlaške. A na kraju dana sam moderna devojka u modernom svetu, zanima me spoj prošlosti, tradicije i budućnosti, tako da se to sigurno ogleda u mom radu.
Pevaš na slovenČKOM ali i na srpskom, makedonskom i engleskom. Kako to?
Ustvari najviše pevam na srpskom i iskreno ne znam zašto. Nije da pretendujem na srpsko tržište ili nešto slično, jednostavno kad pišem o emotivnim stvarima izlete mi reči na srpskom (ima i dosta hrvatskih), mada se sada trudim da više pišem na makedonskom. Slovenački je jako težak ali lep jezik i ima nekoliko muzičara u Sloveniji koji ga stvarno lepo pišu i pevaju. Na engleskom imam samo jednu pesmu i ne zanima me previše, ima dosta ljudi na svetu koji mnogo bolje misle i pjevaju na tom jeziku. Voljela bih da govorim još više jezika i da pevam na njima. Jezik je oko naroda, zanimljivo je videti kako različiti narodi vide i doživljavaju svet kroz reči.
Ne mogu, a da te ne pitam šta znači tvoj alias Kukla?
Kukla na makedonskom (i turskom, grčkom i ruskom) znači lutka. Svi su me oduvek zvali tako u Makedoniji i kad sam odrasla, shvatila sam da osećam to kao ime svog alter-ega, a i povukla sam neke paralele s odnosom prema ženama u društvu. Kukla ili lutka je kompliment za izgled i harizmu ali je lutka na kraju dana samo objekat, igračka.
Živiš i radiš u Ljubljani koja je poznata kao mali i relativno miran grad. Kako takvo okruženje utiče na tvoju kreativnost? izgledaš kao vrlo aktivna i energična osoba.
Ustvari sam izvorno iz još manjeg i mirnijeg grada, Krškog. Otišla sam odatle sa 15 godina. Doselila sam se u Ljubljanu i sa njom imam neki love-hate relationship, godinama želim da pobegnem ali nikako da odem. Ali istina jeste da zbog svog posla često putujem, pa me i nema mnogo u Ljubljani. Što sam starija i zrelija shvatam neke dobre stvari koje mi je dala ova zemlja, pogotovo što se tiče radnih navika. U Ljubljani je super to što je svuda priroda tako da mnogo vremena provodim u prirodi, ali što se tiče kreativnosti mislim da nju svako nosi u sebi i da mogu da stvaram gde god da se nalazim. A možda je to i neki odgovor na dosadu okoline, da stvaraš sebi neke svetove i tako bojiš sivilo oko sebe.
Na čemu trenutno radiš? Verujem da zbog korona krize svirke, nažalost, ne dolaze u obzir. Kako je ovih skoro godinu „nenormalnih“ dana uticalo na tebe?
Trenutno radim na scenariju za dugometražni film „Fantasy“, videospotovima, a polako i na novoj muzici. Godina 2020. je bila veoma intenzivna, jako teška za ljude oko mene, virus je zauvijek odneo moja dva jako draga člana porodice… Inače je meni 2020. bila prezanimljiva i veoma bitna godina, i na poslovnom i na ličnom planu. Veoma sam zahvalna na svim lekcijama, prilikama i poklonima. Velika godina.
